Riza Polanski Šiman, mama troje dece, otkrila je kako izgleda roditeljstvo, uz sve uspone i padove, radosti i osećaje krivice.
Riza je za portal HuffPost ispričala kako je jedna zdravstvena situacija posebno uticala na njeno mišljenje o roditeljstvu.
A mi vam njenu izjavu prenosimo u daljem tekstu.
„Za većinu roditelja 18h je vreme za večeru, kupanje i uspavljivanje. U tom trenutku, ja ležim u krevetu i čitam knjigu. Bez presedana.
Otkako sam postala majka pre šest godina (i ponovo pre četiri godine) (i ponovo pre dve godine), ja, kao i mnogi roditelji pre mene, provodila sam svako predveče dojeći, pa u kuhinji za šporetom ili za stolom moleći nekog od njih da pojede hranu koju je prošle nedelje obožavao. Ali večeras, sve to radi moj muž, dok ja kao Kleopatra uživam i zamišljam da jedem grožđe.
Ipak, umesto grožđa su tu pilule, koje pijem kao pripremu za kolonoskopiju koja mi sledi za nekoliko sati. Ukupno 150 minuta sam sama u sobi.
U krevetu sam i biću naredna 24 sata. Čitam. Gledam film – ništa animirano. Posle intervencije sam spavala dva sata, a onda još tri kada sam stigla kući.
Probudila sam se oko 17 časova, odmorila do stepena koji nisam dostigla godinama. A ovo uzbuđenje me je navelo da siđem dole, zagrlim svoju porodicu i pomognem u večernjoj rutini – kao što se radi posle invazivne gastrointestinalne procedure. Osećala sam se mlađe nego ikad.
Sve mame posle ove moje priče su želele da urade kolonoskopiju.
Kažu da jedina pauza koju mama ima je vreme između stavljanja deteta u autosedište i otvaranja vozačeve strane.
Da li se ja tako osećam u vezi sa roditeljstvom? O mojoj deci? O mom životu?
To je upravo ona vrsta razgovora na koju sam prevrtala očima ili plakala čitave dve godine nakon što sam izgubila bebu u šestom mesecu trudnoće i nisam mogla da zatrudnim. Deca su bila sve što smo moj muž Mark i ja želeli, a činilo se kao da ih svi drugi imaju. I još gore, kao da su bili na neki način besni zbog toga.
Slušala sam rečenice poput, „Spavaj dok možeš“ ili „Uživaj u slobodi“, i pitala se zar ovi ljudi ne bi trebalo da uživaju u svojoj deci.
Tokom tog mračnog perioda, na jednom venčanju, jedna mama nas je pitala da li planiramo da imamo decu. Kada smo rekli da, navela je da je to najbolja odluka koju smo ikada doneli i da će biti zabavno.
Ja sam se tada zaklela da nikada neću govoriti sve ružne stvari. Već da ću, ako budem ikad imala decu, iskreno govoriti koliko je to nešto najlepše.
I radim to. Sve vreme. Mom mužu, mojim roditeljima, Bogu, ljudima koji žele decu i strancima u prodavnici.
„Da“, kažem. „Decu su nešto najbolje!“ Većinu vremena čak to i mislim.
Ipak, na svakom rođendanu se potezala priča o mojoj kolonoskopiji.
Jednom prilikom sam se osećala nezahvalno i posramljeno, kao da sam nešto skrivila, imala sam potrebu da se opravdam: „Ali, naravno, volim da budem sa svojom decom.“
Tada je druga mama odgovorila, lagano, kao da je potpuno očigledno: „I jedna i druga situacija su normalne“
Kakvo olakšanje sam osetila. Jer obe stvari jesu normalne.
Pre nego što sam dobila decu, kada nisam bila sigurna da li mogu da ih imam, nisam razumela kako roditelji mogu otvoreno da se žale na njih. Ali, takođe nisam razumela koliko roditeljstvo može biti teško, logistički, fizički i emocionalno.
Nisam razumela koliko roditeljstvo može da obuzme, do te mere da mi deluje nelogično da ponovo mogu da ležim, uživam i čitam knjigu, kao kada sam bila devojka, samo što sada ovo mogu da priuštim jer se pripremam za operaciju.
Nisam shvatala da prepričavanje anegdota, šala i povremene žalbe na račun dece nekada roditeljima predstavlja momenat oduška i smeha, koji su im potrebnu u tih 24 sata dnevno neprekidne brige i obaveza. Samo ne želim da ove šale i razmišljanja postanu nešto što se podrazumeva. Ne želim da izgubim tu optimističnu, pozitivnu mamu.
Jer pre nego što mi se javila želja da uzmem hotelsku sobu sama za sebe na 24 sata, želela sam da budem ona, uzbuđena i zahvalna na privilegiji roditeljstva.
I to je privilegija. Privilegija i radost i čudo. I neodoljiv i iscrpljujuć i pretežak zadatak.
Tačno je da je kolonoskopija za mene u osnovi bila odmor, bila sam srećna što te večeri nisam spremala večeru. Takođe je istina da volim da budem sa svojom decom, ponekad posebno tokom večernje rutine, kao kada pričamo i moj četvorogodišnjak kaže koliko je srećan jer svi zajedno jedemo.
Istina je da mi je muka kada treći put čitam istu priču. Ili da sam bila besna kada mi se, tik nakon feniranja, sin ispovraćao na kosu.
Ali, istina je i da su oni moja najveća radost.
I da je roditeljstvo iscrpljujuće. I da u bezbroj situacija nemate rešenje. I da je mnogo teško. Ali za mene, na kraju dana, kada se zagrlimo, poljubimo, kada vidim sreću u njihovim očima ili kada se jurimo 87. put kroz isti tunel, ne postoji ništa lepše, radosnije i bitnije“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
