Šta ako dete ponovo počne da sisa prst nakon što je već neko vreme to prestalo da radi?
Jasno je da je briga o mentalnom zdravlju dece temelj njihove dobrobiti. Takođe, jasno je i da pojedine promene u dečjem ponašanju zapravo jesu alarm da treba pripaziti na emocije deteta.
Koji su to znakovi i šta je najbolje činiti, za Zadovoljnu govori dr Ivana Mihić, psihološkinja i sistemska porodična psihoterapeutkinja.
Za početak, Ivana Mihić priča šta jeste dobro mentalno zdravlje kod dece i kako je ono u vezi sa njegovim emocijama.
„Dobro mentalno zdravlje dece vidljivo je u njihovoj spremnosti da se igraju, budu radoznala, istražuju, uživaju u društvu vršnjaka i članova svoje porodice i traže kontakte sa njima. Jednako tako, dobro mentalno zdravlje dece prepoznaje se po rastućoj spretnosti deteta da upravlja svojim osećanjima i ponašanjima u različitim situacijama, da se nosi sa zahtevima i izazovima primerenim njegovom uzrastu, da razvija dobro samopoštovanje i oslanja se na podršku ljudi koji o njemu brinu.“
Za dobro mentalno zdravlje, kao i za razvoj i učenje, mala deca se oslanjaju na sigurne, nežne i podsticajne odnose sa svojim starateljima, kaže Mihić.
„Roditelji su prvi kojima se deca obraćaju kada se ne osećaju dobro i kada im je potrebna podrška. Kako bi roditelj mogao da reaguje blagovremeno i na način koji zaista pruža brigu i nežnost, potrebno je da neguje otvorenu komunikaciju među članovima porodice i da bude pažljivi posmatrač detetovog ponašanja.“
Tim pažljivim posmatranjem moguće je otkriti i ako poblem postoji, a Ivana Mihić izdvaja 10 znakova koji su zapravo poziv da obratite više pažnje na osećanja svog deteta i podržite njegovo emotivno zdravlje.
Dete manje uživa u stvarima koje inače voli, a pritom nema nove zanimacije ili interesovanja u kojima se oseća dobro.
Ima česte i ponavljane tantrume – izlive snažnih negativnih osećanja koje ne može da zaustavi.
Ponaša se odbojno i svadljivo – i u odnosima sa porodicom i sa vršnjacima.
Izgleda nezadovoljno, tužno ili često plače i za sitnice.
Češće je uplašeno ili zabrinuto.
Više nego uobičajeno traži roditeljevu blizinu, uznemirava ga odvojenost od roditelja i izbegava različite socijalne situacije koje podrazumevaju odvojenost.
Ponovo mu se vraćaju ponašanja koja je prerastao, poput sisanja prsta ili noćnog mokrenja.
Ima problem da se koncentriše, vrlo je nemirno, nepažljivo, pa zbog toga ima problem i u školi sa praćenjem nastave i učenjem.
Doživljava nelagode vezane za spavanje (ne spava dobro, ima teške snove, spava previše, teško se budi i ustaje iz kreveta), i/ili promene u ishrani (jede mnogo više ili znatno manje nego uobičajeno bez fiziološkog razloga), i/ili bolove koji nemaju medicinski razlog (glava, stomak).
Doživljava nelagodu i menja odnose sa vršnjacima, izbegava druženja ili je svadljivo, odbojno, povučeno više i duže nego inače.
„Ako u ponašanju svog deteta primetite bilo koji od ovih znakova, potrebno je da reagujete tako što ćete ga ohrabriti da o svojim doživljavanjima i osećanjima otvoreno govori. Možete reći: ‘Primećujem da si tužan/ljut/da se ne družiš kao inače i želeo bih da ti pomognem.’ Svakako detetu ponudite perspektivu da je potpuno uobičajeno da se i deca i odrasli oko nečeg brinu, da se osećaju tužno, ljuto, odbačeno, usamljeno, da im se čini da nema rešenja za neki problem na koji su naišli. Saosećajte sa svojim detetom, pitajte ga šta bi mu pomoglo da se oseća bolje.“
Ukoliko je moguće, nastojte da prepoznate problem koji je u osnovi detetovog lošeg osećanja.
„Oslušnite – da li je to nešto što se dešava trenutno ili je nešto što traje i sa čim se dete suočava duže vreme. Odlučite šta je najbolje što možete da uradite da pomognete svom detetu i čiju podršku možete da zatražite na tom putu (porodica, prijatelji, vrtić ili škola, pedijatar).“
Profesionalnu pomoć psihologa potražite uvek kada detetovo neraspoloženje ili promene u ponašanju i navikama traju duže od dve nedelje i ometaju njegovo uobičajeno funkcionisanje, odnose sa članovima porodice ili prijatelja, kaže naša sagovornica.
„Verujte sebi i, uvek kad ste zabrinuti, potražite podršku. Nekada i samo jedan razgovor može puno da znači.“
Mihić ističe da postoje i takozvane crvene zastavice, tj. znaci da se traženje profesionalne pomoći psihologa ili psihijatra ne sme odlagati.
To su:
Kontinuirana duboka tuga koja traje duže od dve nedelje.
Povlačenje iz odnosa u kojima dete inače učestvuje i izbegavanje nekih situacija ili generalno kontakata sa ljudima.
Samopovređivanje, pominjanje potrebe da se naudi sebi ili drugima.
Snažni izlivi ljutnje, izražena razdražljivost.
Dugotrajan izostanak kontrole osećanja i ponašanja koji vodi rizičnim situacijama (po dete i druge u njegovoj okolini).
„Za prevladavanje negativnih osećanja i zahtevnih situacija od ključnog značaja je spremnost roditelja da uvaži i prihvati dete, njegove karakteristike i temperament, da razume svet iz detetovih cipela i čuje detetov način na koji ga doživljava. Roditelji po pravilu žele najbolje svojoj deci i, kada su zabrinuti za njihovu dobrobit, to može biti jako teško i za njih same. Potražite u svom okruženju i od profesionalaca podršku za sebe, posebno zato što ste vi glavni izvor podrške za dete“, kaže Mihić i dodaje da se emotivno zdravlje, kao i fizičko, neguje svaki dan.
Inače, jun je Mesec roditeljstva u okviru kog se posebno ističe značaj roditeljstva za mentalno zdravlje deteta. Stoga UNICEF u Srbiji naglasak stavlja upravo na zaštitu mentalnog zdravlja, prevenciju svakog oblika nasilja i dugoročnu podršku koja je potrebna roditeljima u okviru sistema.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
