Najveća lekcija koju sam naučila iz svega ovoga jeste da majčinstvo nije jednostavno pitanje plodnosti. To je pitanje ljubavi, strpljenja, hrabrosti i upornosti. Naučila sam da vrednost žene ne leži samo u njenoj sposobnosti da rodi, već u njenoj snazi da preživi, da se nosi sa nesrećom i da pronalazi sreću uprkos svemu.
Ovim rečima Karla Levit opisuje svoju borbu za potomostvo i tugu koju je nosila svih onih godina dok su je osuđivali. Jer biti žena pred pragom tridesetih bez muža nosi veliki broj pitanja, koja menjaju oblik onog dana kada se udate i ne dobijete dete u prvih godinu dana.
Svoju želju za potomstvom, pobačaje, bol i osude, Karla je opisala u tekstu za portal HuffPost, a mi vam prenosimo u celosti:
„Tek što sam uzela gutljaj prepečene kafe u restoranu, moj ujak nam se neočekivano pridružio. Sedeli smo u uskom separeu, iznenađeni i pomalo razočarani što ga vidimo.
„Ola, ujače! Nismo znali da dolaziš,“ pozdravila sam ga poljubivši ga u obraz.
Moja sestra i ja smo išle vozom dva sata od Njujorka do predgrađa u Nju Džerziju da posetimo porodicu, kao što smo to obično radile vikendom. Posle završene fakultetske prakse, dobila sam prestižan posao u finansijama odmah nakon fakulteta, i moj otac je bio ponosan što može da nas predstavi porodici.
Dok mi je konobarica donosila omlet za kojim sam čeznula, moj ujak je naglo upitao: „Kad ćeš imati dete? Stariš, jajašca ti stare, ne želiš to.“ Potonula sam u crvenu kožnu klupu, a apetit mi je iznenada nestao.
„Ne znam, ujače,“ odgovorila sam. „Nemam ni dečka, nisam udata, a imam tek 25 godina.“ Moj otac je intervenisao: „Fokusirana je na karijeru — ostavi je na miru.“
Moja sestra i ja smo sledile prvu generaciju emigrantskog plana: Idi na dobar fakultet, nađi dobar posao, a sada, prema mišljenju naše porodice, bio je red na sledeći korak — da rodim dete. Odrasla sam u strogom domaćinstvu, gde se očekivalo da budemo pristojne, ženstvene i poslušne, ali nikad da se ističemo. Kao srednje dete od tri devojke, često su me etiketirali kao buntovnicu. Mrzela sam haljine, izbegavala crkvu jer me to ometalo da idem na fudbal, i stalno sam se opirala kulturnim očekivanjima.
Ali jedno pravilo je bilo jasno: Ne smeš postati statistika — trudnoća u tinejdžerskim godinama bila je najveća sramota. Moje sestre i ja nismo smele ni da izlazimo sa momcima. Ako bi neki dečko pozvao kuću, moja majka bi mu rekla da ne živim tu. Bilo je ponižavajuće.
„Samo te štitim,“ govorila je. „Momci žele samo jednu stvar.“ Strah da ću razočarati roditelje bio je veliki. Toliko su toga žrtvovali da bih imala bolji život u stranoj zemlji. Krivica preživelih i teret očekivanja bili su stvarni.
Porodica je srž naše kulture. Postoji neizrečeno očekivanje da će žene ispuniti tradicionalne porodične uloge, prihvatiti majčinstvo do određene dobi ili imati mnogo dece. Vrednost žene često je povezana s njenom sposobnošću da ispuni ta kulturna očekivanja — da stvori veliku porodicu, postane matrijarh domaćinstva. Ali šta se dešava kad ne možeš da ispuniš ta očekivanja? Šta to govori o tvom identitetu, ženstvenosti, vrednosti?
Muža sam upoznala u 32. godini, a venčali smo se godinu dana kasnije. Jedva sam čekala da osnujemo porodicu — biološki sat mi je otkucavao. Bili smo finansijski obezbeđeni, u srećnoj vezi i spremni za sledeće poglavlje.
Nedugo zatim, zatrudnela sam i bila presrećna.
Ali sve se promenilo tokom ultrazvučnog pregleda u 20. nedelji trudnoće. Ono što je trebalo da bude uzbudljiv trenutak pretvorilo se u noćnu moru. Pitanja ultrazvučnog tehničara bila su poput rafala metaka. Znala sam da nešto nije u redu. Izašli smo iz sobe sa sonogramima i rečeno nam je: „Doktor će vas pozvati.“ Srce mi se steglo.
U hladnoj sterilnoj sobi, u 23. nedelji trudnoće, saznali smo najgore vesti. Moja posteljica nije funkcionisala — insuficijencija posteljice. Naša beba nije imala šanse da preživi. Mogla sam da čekam ili da prekinem trudnoću.
Nekoliko sati kasnije, počela sam da krvarim i hitno sam prebačena u bolnicu, gde sam rodila svoju mrtvorođenu ćerku Palomu, 19. marta 2014. Sve što mi je ostalo bila je mala bela kutija s njenim pepelom. Tuga me je progutala. Više nisam bila ista osoba. Krivila sam sebe, osećajući težinu neispunjenih očekivanja i kulturnih pritisaka. Sledila sam sva pravila, a ipak mi je san o majčinstvu bio oduzet na najteži način.
Moj otac, čovek malo reči, pokušao je da pomogne. Kada sam se vratila kući, tiho je popravio polomljenu garnišnu, kako bi sprečio sunčevu svetlost da ulazi; znao je da mi je potrebno potpuno zamračenje. Dok sam ležala na kauču, miris bolnice još je bio prisutan, i pomislila sam: „Šta sam uradila da ovo zaslužim?“ Srce me je bolelo, jedva je kucalo, stegnuto bolom gubitka. Moj otac je prišao, nespretno tapšući moje noge, pružajući mi čašu vode. „Ćerko, žao mi je“, rekao je tiho. „Ponekad u životu moraš biti ponizna.“ Besnela sam iznutra, previše obuzeta tugom da bih mogla da obradim njegove reči. „Pokušaću, tata“, promrmljala sam.
Očajnički sam želela drugo dete, ali me je paralisala pomisao da bih mogla ponovo doživeti smrt. Osećala sam se potpuno usamljeno u svojoj tuzi. Nisam znala nikoga ko je prošao kroz ovo. Oko mene je bila porodica žena koje nisu imale problema sa začećem. Moja majka je čak mene i moju mlađu sestru začela sa samo jednim jajnikom. Osećala sam se osuđeno i izolovano. Šapati „Rekla sam ti“ odzvanjali su oko mene — čekala sam predugo da imam dete.
Bila sam „stara“ — moja jajašca su postala „bajata“. Izabrala sam svoju mladost, karijeru i slobodu pre majčinstva. U njihovim očima, bila sam sebična što sam prioritizovala svoju sreću, a ne ono što su oni verovali da je moja prava svrha na ovoj zemlji: da rodim decu. Želela sam sigurnost, finansijsku stabilnost i vreme da sazrim. Bila sam poslušna, postigla status „uzor manjinske zajednice“, a sada sam patila jer, naravno, ovo je bila moja krivica.
Tek kada sam imala 41 godinu čuli smo plač živog deteta — rodila sam ćerku Belu, bez ikakve medicinske pomoći. Njen dolazak označio je preporod. Njeno prisustvo pomoglo je da izlečim delove svog slomljenog srca, ali bol i zabrinutost nisu nestali.
Nakon godinu dana, kada sam imala 42 godine, rodila sam i sina Lea.
Rođenje mog sina Lea donelo je novo svetlo u moj život, ali i izazove koje nisam mogla ni da zamislim. Dok sam gledala svoju decu kako odrastaju, shvatila sam da se nikada neću potpuno osloboditi traume gubitka Palome. Njena odsutnost je stalno prisutna u našem domu, u srcima mog muža i mene, kao neizgovorena tuga koja se provlači kroz naše svakodnevne živote.
Iako sam sada majka dvoje divne dece, i dalje se povremeno osećam razapeto između sreće zbog njihove prisutnosti i boli zbog deteta koje nikada nisam imala priliku da upoznam. Svaki rođendan, svaki njihov korak napred, podseća me na ono što je moglo biti — kakva bi Paloma bila, kakva bi bila naša porodica s njom. Ali, istovremeno, gledam Belu i Lea i znam da bez tog teškog putovanja ne bih bila ovde, ne bih postala osoba kakva sam danas.
Borba s neplodnošću i gubitkom trudnoće oblikovala je moj identitet na način koji nisam mogla predvideti. Prvo, osećala sam se kao da sam izneverila svoju porodicu, svoju kulturu i sebe. Bilo je trenutaka kada sam se pitala da li sam vredna majčinstva. Ali s vremenom, shvatila sam da su upravo ti izazovi učinili da još više cenim svaki trenutak sa svojom decom.
Postala sam otvorena zagovornica prava žena na izbor i majčinstvo. Počela sam da pišem o svojim iskustvima i povezala sam se sa ženama koje su prošle slične borbe. Ove priče su mi pružile utehu, podsećajući me da nisam sama u ovom putovanju, da postoji čitava zajednica žena koje se bore sa sopstvenim tišinama i bolima.
I danas, dok gledam Belu i Lea kako rastu, osećam beskrajnu zahvalnost za svaki osmeh, svaki smeh, svaku malu svađu i trenutak mira. Ponekad im tiho šapućem o njihovoj sestri, o Palomi, i verujem da će njihova srca nositi deo njene duše, deo one ljubavi koju sam oduvek želela da pružim za svoje troje dece, čak i ako jedno od njih nikada nije imalo priliku da diše.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
