Profesorka engleskog iz Novog Sada na Fejsbuku je opisala jedan razgovor sa svojim učenicima, koji nas podseća da i deci jako teško pada teška situacija koju je donela pandemija koronavirusa - kao i da moramo da o tome razgovaramo sa njima.
Jedno jednostavno pitanje profesorke engleskog Tatjane navelo je njen razred da joj se otvori – učenici su ispričali kako se osećaju. Njena dirljiva priča ukazuje kako razgovor i topla ljudska reč nikada nisu bili važniji nego danas.
Deca su osetljivija nego što mislimo i pametnija – oni shvataju sve što se događa oko njih, zato ne smemo zaboraviti da sa njima pričamo o onome što se dešava.
„Starog kova sam profesor. Meni je ljudskost, osećaj za decu i ljude na prvom mestu. Da stvaram čoveka – suština škole“, ispričala nam je Tatjana.
Njenu priču prenosimo u celosti:
„Ulazim u učionicu sa osmehom,drugi razred.
„How are you?“
Svi mehanički odgovaraju. I zaćute. Ali ja osetim,znam.
(‘ajd budi normalna, prvi pokušaj)
Crtam porodicu na tabli (po programu).
Da ih nasmejem (a bolje i ne znam crtati). Osetim i taj smeh. Javlja se jedan dečak:
„Znaš teacher Tanja, učiteljica nam je bolesna“.
„Biće dobro. Vratiće se brzo. Znam“.
(‘ajd budi normalna, drugi pokušaj)
Pročitajte još:
Crtaju. Idem od stola do stola. Gledam crteže. Mogu na osnovu crteža da vidim kakvo je dete (u 90 % slučajeva). Ma, iz očiju. Jedan dečak crta psa.
„Imas brata/sestru?“
„Imam brata ali ga ne volim“.
„Voliš,znam. Gde su mama i tata?“
„Rade“.
U drugom redu… jedna devojčica isto. Samo pas. Druga samo sebe nacrtala. Nema trećeg pokušaja!
„Hajde ostavite olovke, bojice…gledajte me. Kako se osećate? Šta vas muči? Je li vas ko pita kako se snalazite? Šta vam fali? Ovo nije normalno oko nas,zar ne?“
(Toj konstatanciji mi pomaže zvuk hitne koja prolazi. Svi gledamo u pravcu prozora)
„Ja znam kako se osećate“.
(Pričam malim,velikim ljudima.)
Muk. I onda krene priča….svako svoju. Jedna devojčica se rasplakala.
„Jesam nesto pogrešno ja rekla?“
„Ne. Skupilo mi se sve. Tata mi ima kovid“.
„Plači. Taj plač je dobar. Zbog ocene plač nije dobar“.
Zvono. Sede. Ne ustaju. Ja moram na drugi čas.
„Budite mi dobro i dobri. Proći će i ovo. I učiteljica će biti dobro. Vratiće se uskoro. Znam“.
Prilazi mi devojčica koja je plakala. Daje mi crtež sa nacrtanim srcem.
„Mogu li učiteljice engleskog da vas zagrlim?“
„Naravno“.
Rasplakaću se ali ne smem.
(Koji ono beše pokušaj da budem normalna?)
E,moja deco….
(Sve osetim,znam…a i sama se pitam ima li kraja više ovome.)
PRIČAJTE sa decom. Ne živimo paralelnu stvarnost.Sve oni osećaju. Zbunjeni smo mi, veliki, a oni još više. Jedni drugima smo potrebni. Sad najviše. A naučiće i crtati i porodicu na engleskom, ma sve će naučiti“, napisala je profesorka.
Ulazim u učionicu sa osmehom,drugi razred.
-How are you?
Svi mehanički odgovaraju.I zaćute.
Ali ja osetim,znam.
( ‘…Objavljuje Tatjana Tanja u Petak, 27. studenoga 2020.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
