"Tokom masovnog javnog sramoćenja, kad milioni ljudi kažu da si izbrisana, osećaš se vrlo izolovano. Mislim da nema mnogo onih koji zaista razumeju kako je kada te milioni mrze vrlo glasno. Kada za nekoga kažeš da je izbrisan, to nije TV emisija. Radi se o ljudskom biću. Toj osobi šalješ gomilu poruka tipa - umukni, nestani, a možda i – ubij se", rekla je Tejlor Svift za "Vogue" posle ličnog sudara sa fenomenom kulture brisanja.
Dobro došli u „cancel“ kulturu. Njeni glavni akteri već dugo nisu samo Tejlor Svift, lokalni jutjuberi, seksualni predatori poput Harvija Vajnstina i ostale poznate face, već i vaša deca.
Cancel kultura se brzo kreće, ne čeka nikog i retko želi bilo kakvo objašnjenje. Spektar stvari zbog kojih možeš biti izbrisan varira. U školi jedan učenik može da kaže nešto i uvredi tvoju ćerku tinejdžerku i cela grupa dece reši da ga zbog toga „izbriše“. U pop kulturi je dovoljno da Tejlor Svift kaže ružnu stvar o Kendal Džener koju tvoja ćerka obožava, i tvoja mezimica momentalno briše tu zvezdu. Epilog – dečko iz škole nije pozvan na žurku na kojoj su svi iz odeljenja, a Tejlor Svift više nije na top listama jer ju je „kenslovala“ gomila tinejdžera.
Dovoljna je sasvim mala stvar da budeš izbrisan na društvenim mrežama i u virtualnom svetu, a zatim i u realnosti. Jednom kada te izbrišu, teško je vratiti se. Iz perspektive onih koji su te izbrisali ti predstavljaš samo ono zbog čega je do toga došlo. Sve ostalo o tebi nije važno. Cancel Culture je pojam koji je ljude pretvorio u hodajuće mete – u jednom trenutku si super, a onda nisi ni trepnuo, a život ti se pretvorio u pakao.
Inicijalno, ovaj pojam i fenomen nije imao tu namenu ni definiciju. Po „Merriam-Webster“ rečniku otkazivanje nekoga (obično slavne ličnosti) znači prestanak davanja podrške toj osobi. Čin otkazivanja mogao bi podrazumevati bojkot filmova glumca ili prestanak čitanja dela nekog pisca. Razlog otkazivanja može biti različit, ali obično se dešava jer je ta osoba izrazila sporno mišljenje ili se ponašala na način koji je neprihvatljiv. Brisani su oni koji su to i zaslužili– svi seksualni zlostavljači zbog kojih je nastao pokret i haštag #MeToo, poznati koji su na društvenim mrežama delili rasističke stavove, korumpirani političari, homofobi, nasilnici,… Vremenom i sa snaženjem društvenih mreža, stigli smo u novu fazu „cancel“ kulture u kojoj je dovoljno da s 15 godina napraviš glupost i da budeš izbačen s društvene mape. Kod nas u Srbiji, „cancel“ kultura među tinejdžerima možda ima još brutalnije lice jer je otišla korak dalje i prerasla je u novu vrstu vršnjačkog nasilja.
„Nasilje na internetu se zasniva na nipodaštavanju, vređanju i omalovažavanju drugih ljudi. Ako „cancel“ kulturu koristiš da omalovažavaš i nipodaštavaš druge – ti si direktno u ulozi nekoga ko vrši nasilje. U tradicionalnom nasilju uvek imaš povratnu informaciju, vidiš kako taj neko reaguje, da li su mu zasuzile oči, da li je u gardu i možeš da prestaneš. U digitalnom nasilju nemaš fidbek. A kad to ne vidiš, nivo brutalnosti se podiže i osobu koju napadaš možeš dovesti i do suicida. Morali bismo prvo da se bavimo edukacijom dece i roditelja. Ono što ne smeš da uradiš u školi, dvorištu, parku, ne treba da radiš ni na internetu. „Cancel“ kultura ne bi trebalo da znači nipodašatavanje svega i svakoga, već sopstveno pročišćenje, ali ona danas na nekoliko nivoa nije to. Kod tinejdžera ignorisanje je često gore nego otvoreni hejt i izuzetno je bolno. Postoji pojam adolescentskog mesionizma – svaki tinejdžer misli da je mesija koji će promeniti svet. Taj socijalni momenat im je jako bitan. Ignorisanje je najteža kazna – kaže Ana Mirković psiholog i suosnivač Instituta za digitalne komunikacije u Beogradu.
Nedostatak empatije kod klinaca ipak nije posledica digitalne revolucije, iako mnogi roditelji misle baš to.
„Empatija se gradi u najranijim fazama života i nju direktno definiše i gradi odnos sa roditeljima. Roditelji koji pričaju priče svojoj deci daju im mogućnost da razviju empatiju. Empatija je zapravo mogućnost sagledavnja sveta iz tuđih cipela. Kada ispričaš priču, detetu daješ priliku da uđe u te nečije cipele. Empatija podiže nivo tolerancije. Kod nas nema empatije, ali nije kriv internet, krivi su roditelji jer deci puštaju priče sa jutjuba, skraćene verzije. Roditelji su umorni, egzistencijalno skrhani. Ako nemam novac da platim struju i da detetu kupim kiflu sigurno neću pričati priče, već su se samo baviti nižom instancom potreba“, kaže ona.
A kako to sve izgleda iz prve ruke, iz usta onih koji su glavni akteri fenomena „cancel“ kulture? Porazgovarali smo i sa decom i pitali ih šta sve može biti razlog da budeš izopšten.
Deca iz prve ruke
Aleksa (18)
Sećam se petog razreda. Na fejsu su tada postojale stranice Tračara pa ime škole i neko je otvorio za naše odeljenje. Niko nije znao ko. Prema jednoj devojčici su već u odeljenju imali odbojnost, pa im je odgovaralo da upere prstom u nju. Na toj strani su bili tračevi o deci koja su je do tada šikanirala. Iz odbacivanja i ignorisanja su evoluirali u vređanje, a onda su je jednog dana posle časova devojčice u školi prebile. Ostatak odeljenja je stajao i gledao, niko joj nije pomogao. Imala je podlive i povrede, završila je u urgentom, a ove koje su je tukle su sa roditeljima završile u policiji. Ona se ispisala iz škole. Ispostavilo se da je devojčica koja je napravila tu stranu bila prva koja je okrivila žrtvu, iskonstruisala je celu priču. Ne znam, u srednjoj se dosta promeni u pogledu „cancel“ kulture. Ređe se brišu sa društvene mape oni koji su drugačiji, već oni koji to i zaslužuju. Na primer, devojka u mojoj gimnaziji je snimila drugu devojku koja je siromašna i počela je da kači videe i slike gde joj se ruga i proziva je. Nije računala da će se deca okrenuti protiv nje jer je debil. Sada, u srednjoj imamo dečka sa smetnjma u razvoju koji se otežano kreće, pa se često dešavalo da ga svi čekaju da prođe stepenicama, a žure jer kasne na časove. I svi su za to imali razumevanja, ali našao se jedan koji je glasno pred svima rekao nešto u fazonu – zašto uopšte ide u školu. Pole toga su svi počeli da ga izbegavaju, izbrisali su ga. Diverzitet je mnogo veći u srednjoj nego u osnovnoj školi, a mislim da je veća tolerantnost uzrokovana time što se deca i sama tada više menjaju. U osnovnoj kensuluju jer se svi trude da liče jedni na druge. Zato je jedan koji je drugačiji neprihvatljiv. To je ono – mrzim, ne znam zašto, ali mrzim kao i svi, pa neću da prihvatim drugačije. Sada ignorišu i brišu one koji su iritantni i kurče se, jedino gde nikad nema promene su gejevi. Oni su uvek šikanirani.
Jana (13)
Sve može da bude razlog za kenslovanje. Jedna devojčica iz odeljenja sa kojom sam radila neke projekte je bila dosta tiha jer joj je mama iz druge države i prirodnije joj je bilo da priča taj jezik. Nije joj bilo prijatno da priča srpski, pa deca nisu ni obraćala pažnju na nju. Dobila je projekat iz biologije i zbog načina na koji je izgovorila jednu reč deca su počela da je zezaju a onda i izbegavaju. Suština „cancel“ kulture je da neko ko je nešto loše uradio bude izbrisan, a ne neko ko nije ništa skrivio. Ona ne može da promeni način na koji govori, to je kao kada bi nas neko maltretirao zbog boje očiju, to je nešto na šta ne utičemo. Dešava se da nekoga izbrišu i bez razloga, prosto preko noći prestaneš da postojiš, izbrisan si. Deca mnogo sebe investiraju u te situacije. Kada si izbrisan to je jako neprijatno. To znači da nemaš s kim da sediš na odmoru što je jako nezgodno jer kad sediš sam nikoga nije briga da misli – zašto ona sedi sama, ali u tvojoj glavi prolaze pored tebe, obraćaju pažnju na tebe. Onda s obzirom da si izopšten bez ikakvog objašnjenja sve vreme razmišljaš zašto, preispituješ se. Danas imaš društvo, sutra nemaš. Ne odgovaraju ti na poruke, ne obraćaju ti se u školi, kad nešto pitaš ne odgovaraju ti,…Dođeš kući, bar tu bi trebalo da možeš da skloniš misli, ali ne, sve vreme razmišljaš o tome. Njima je prošlo već pet univerzuma kroz glavu, a ti još uvek preispituješ situaciju – da nisi nešto rekao, uradio. Nikoga nije briga za druge, a na mrežama se svi kao vole. U zbilji uopšte nije tako.
Ana (14)
Gaseri su važni, oblikuju gomilu. Nose samo brendiranu odeću određenih marki, slušaju treš muziku. Imaš Nike i SuperDry a ako se pojaviš u konversicama ili ako nosiš iste patike šest meseci to je neprihvatljivo. I sad imaš tu jednu devojku koja nosi dugo iste patike i svi znamo da je u lošoj finansijskoj situaciji, ali je odbacuju, niko se ne druži sa njom, tako je ponižavaju. Niko joj ne prilazi, jer znaju da će biti kenselovani ako joj priđu. Čak i ako bi neko voleo da joj priđe ne prilazi jer zna da će proći kao ona. Moraš da biraš stranu i da je se držiš. Od petog razreda prisustvujem situacijama u kojima jezivo lažu samo da bi nekoga izbrisali. Izmišljaju se razne stvari, a ako staneš na kontra stranu čuješ informacije o sebi koje nemaju veze sa istinom. Gluposti. Imaš sad situaciju sa jednim od najvećih jutjub lokalnih idola koji je sav kontent pretvorio u kenslovanje. Deca koja ga prate samo to vide, dive mu se, rade isto.
Gde je izlaz?
Dr Dobrinka Kuzmanović, docentkinja na Departmanu za psihologiju Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu kaže da vršnjačka grupa definiše identitet mlade osobe, obezbeđuje joj određenu reputaciju i status, okvir za poređenje. Na osnovu povratnih informacija koje dobija od svojih vršnjaka (bilo uživo ili preko interneta) adolescent izgrađuje pojam o sebi, osećanje sigurnosti i samopoštovanja koje predstavlja okosnicu zdravog razvoja ličnosti.
„Nalazi istraživanja pokazuju da mladi koji su prihvaćeni od strane svoje vršnjačke grupe imaju pozitivniju sliku o sebi, zreliji su i bolje socijalno prilagođeni, uspešniji u školi. Kada izgrade sopstveni identitet, potreba za pripadanjem vršnjačkoj grupi se smanjuje, ali sigurno je da niko, bez obzira na uzrast, a pogotovo mlada osoba, ne želi da bude vređan i omalovažavan u javnom prostoru kakav je internet“, kaže Kuzmanović.
I logično se nameće pitanje – da li društvene mreže, iako daju privid potpune slobode, zapravo oduzimaju slobodu jer uvek je tu neko ko sudi o onome što misliš, postavljaš, šta voliš, pa da te ne bi „izbrisaliˮ ili hejtovali moraš da se uklopiš inače – ćao, više ne postojiš.
Pročitajte još:
„Nisam sigurna da mogu da se složim sa shvatanjem da društvene mreže daju čak i privid potpune slobode. Mislim da je problem to što većina korisnika nije upoznata sa uslovima i pravilima korišćenja društvenih mreža. To potvrđuju i nedavno objavljeni rezultati međunarodnog istraživanja Deca Evrope na internetu u kom je učestvovala i Srbija, prema kojim 40 odsto odsto naše dece uzrasta 9-10 godina i 70 odsto dece uzrasta 11-12 godina poseduje profile na društvenim mrežama, iako je donja granica za otvaranje profila, na većini mreža 13 godina. Mnoga ponašanja koja bismo okarakterisali kao digitalno nasilje zapravo su zabranjena od strane vlasnika mreža, i postoje mehanizmi sa sprečavanje njihovog širenja, ali i za prijavljivanje takvih sadržaja i njihovo uklanjanje“, zaključuje Kuzmanović.
Obeshrabrujuće priče mladih i prognoze stručnjaka o cancel kulturi ostavljaju dosta prostora za strah. Postoji li nada da će se stvari ipak promeniti na bolje i u čemu je ključ za promene?
„Na svu sreću ljudi brzo menjaju stavove, pa tako i deca. Danas te mnogo vole, sutra te kensluju, pa te za neko vreme opet mnogo vole. Deca imaju površinske emocije, to ne znači da su one površne. Lako planu i splasnu. Tragovi jesu opterećenje, jer misliš da će zauvek ostati, ali neće. Svi se menjamo u životu i imamo prilike da pravimo nove, fantastične priče. Za to su ipak potrebne jako razvijene socijalne veštine koju deca nemaju. Tek sa zatvaranjem definicije identiteta, od 18. godine možeš da kažeš da dete zna da se bori sa tim. Do tada ono se traži, preispituje. Zato je važno da odrasli mnogo više znaju o ovoj temi nego sami klinci. Klinci znaju šta je Cancel kultura i digitalno nasilje, a roditelji koji treba da znaju odmahuju rukom. Mi smo generalno digitalno nepismeni. Jedno ispitivanje koje je urađeno prošle godine je pokazalo da je u Srbiji 54 odsto žena funkcionalno digitalno nepismeno. Te žene su sestre, mame, tetke. Dakle, neophodno je roditeljima dati mogućnost da rade na razvoju digitalnih veština. Digitalno pismeni roditelji će naći set saveta koji mogu postati deo njihovih vaspitnih aktivnosti, znaće konstruktivnije da slušaju i razumeju svoju decu i podele znanje sa njima, ali i otvore komunikacijski kanal u vezi sa ovim temama. A posledica svega toga je i građenje odnosa poverenja i dvosmerne komunikacije„, zaključuje Ana Mirković.
