Važni saveti vaspitačice Violete Đergović.
Silne obaveze i odgovornost umeju da zamagle onu idealnu sliku koju je roditelj zamislio za svoje dete dok ga gaji. Zato su smernice vrsnih stručnjaka za vaspitavanje dece vrlo dragoceni. Jedna od njih je vaspitačica Violeta Đergović iz Zaječara, koja je članica Upravnog odbora Saveza Udruženja medicinskih sestara predškolskih ustanova Srbije, predsednica Udruženja medicinskih sestara predškolskih ustanova Timočkog regiona, dobitnica priznanja Vera Mutić koje dodeljuje Savez udruženja medicinskih sestara PU Srbije.
Zašto roditelji ne treba da preuzimaju dečje obaveze na sebe
Ona otkriva za naš portal zašto je važno da roditelji ne preuzimaju dečje obaveze na sebe.
„Problem roditelja je dozvoliti deci da budu samostalna jer to zahteva puno strpljenja, a danas roditelji imaju manjak vremena i lakše je da urade nešto umesto svoje dece. Roditelji ne bi trebalo da preuzimaju dečje obaveze na sebe. Кada deci omogućimo da urade nešto sama, bez pomoći odraslih, ona se osećaju sposobna i jačaju svoje samopouzdanje. Deca treba da se osećaju sigurno, ali ne prezaštićeno i preregulisano. Umesto da deci uklanjamo prepreke na životnom putu, dopustimo im da ih sami uklanjaju jer ih to čini sigurnijim, jača njihovo samopouzdanje“, kaže Violeta.
A da bi deca razvijala svoju samostalnost, potrebno je i prilagoditi prostor njima, kako u vrtiću tako i u porodici.
„Pojedina deca su ranije samostalnija i mogu dosta toga da urade sama, ali što ranije počnemo da im dopuštamo da se sami hrane, bez obzira na to što će dete biti umazano od glave do pete, pomažemo mu da vežba, uči, veruje u sebe. Ja radim u mešovitoj grupi, u kojoj borave deca od jedne do tri godne što ima svoju prednost u razvijanju samostalnosti jer mlađa deca prate stariju, imitiraju ih i ranije se osamostale. To isto treba dopustiti deci u porodici ukoliko imaju starijeg brata ili sestru“, kaže Violeta, koja je u programu “Razigrano roditeljstvo“ kroz koji roditelje uče da budu razigrani, igraju se sa svojom decom i razvijaju njhovu samostalnost i samopouzdanje.
Roditelji tek u vrtiću vide šta njihovo dete zapravo sve može
Ona napominje da roditelji često nisu ni svesni koliko njihova deca mogu.
„Neretko roditelji potcenjuju dečje sposobnosti koje su mnogo veće nego što oni mogu da pretpostave. Dešava se da, kada borave zajedno sa svojom decom u vrtiću, prilikom razgovora sa vaspitačima, putem fotografija igre i istraživanja njihove dece, uvide nešto što njihova deca mogu, a oni to nisu ni znali.“
Zbog toga onda dete postane – razmaženo.
„Svaki roditelj voli svoje dete, ali uvek mora da se postavi granica šta može, a šta ne može. Glavni krivac za dečju razmaženost i bes su upravo roditelji koji prezaštićuju svoju decu, koji su im pružili i dopustili sve. Ako se dete ne suočava sa odgovornostima, kako će se pripremiti za obaveze koje čekaju odraslu osobu. Кada se razmaženo dete nađe u vrtiću, ono nije svesno da ne može sve da dobije za sebe, da mora da deli, sarađuje.“
#related-news_0
Razmaženo dete vršnjaci često odbacuju
Naša sagovornica kaže da se tad dešava da deca odbacuju drugara iz grupe.
„Dešava se da deca ne žele da druže sa takvim detetom. Ono se tad oseća neprijatno, ali ne ume da preuzme odgovornost i za sve krivi druge. Кod razmažene dece česti su izlivi besa kada ne dobije ono što želi. Mala deca često ne znaju da izraze svoja osećanja nego plaču, viču, bacaju se, besne. Razmaženo dete ne voli da gubi u takmičarskim igrama, a za to su često krivi i roditelji jer ne uče decu da uživaju u igri, već ih uče da u svakoj igri moraju biti najbolji i pobednici. Razmažena deca imaju manje samopouzdanja. Ona ne prepoznaju autoritet i svađaju se i sa odraslima. Takva deca imaju problem da se izbore sa emocijama jer nemaju priliku da nauče kako da se kontrolišu. Obično imaju drastične promene raspoloženja, na koje često roditelji reaguju pogrešno. Ako dete zatraži ono što ne može i roditelj kaže: ‘ne‘, treba da ostane dosledan, ali često roditelji popuste da dete ne bi plakalo, što ono pamti i zna da će suzama li izlivima besa uvek dobti sve.“
A kad su u pitanju ti izlivi besa, šta je najbolje činiti?
„Mnoga deca počinju agresivno da udaraju, guraju, ujedaju druge između prve i treće godine. To može biti način na koji dete privlaći pažnju okoline ili pokazuje snagu ili se tako bori za igračku koju žele. Roditelji treba da zapamte da njihovo dete koje je udareno, gurnuto, ugrizeno može da to uradi takođe. Svaki roditelj treba da reaguje smireno jer su to situacije koje se dešavaju u određenom uzrastu. Roditelj treba da razgovara sa svojim detetom ma koliko da je ono uzrasno malo i objasni mu da je to ponašanje neprihvatljivo, da to može neko da uradi i njemu i da je to bolno. A danas roditelji greše jer uče svoju decu da se brane i urade isto. Dešava se da roditelji dolaze u sukob sa roditeljima deteta koje je povredilo njihovo, ali to ne rešava problem. Roditeljima u tim situacijama pomaže razgovor sa psihologom, a u vrtiću se neretko realizuju i edukativne radionice i tematski roditeljski sastanci gde roditelji mogu da saznaju kako treba da reaguju kada se nađu u toj situaciji“, zaključuje naša sagovornica.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
