Zašto nije dobro da dete podigne nogu i čeka da ga roditelj obuje?
Maženje, paženje, neizmerna ljubav, ali i ogromna briga, krizne situacije, nepoznati izazovi… sve to boji roditeljstvo. I šta kad se desi nešto sa čim roditelji ne znaju kako da se izbore, a žele najbolje svom detetu? Tada dobro dođu saveti onih sa velikim iskustvom. Među njima je Dragana Antić, predsednica Udruženja medicinskih sestara predškolskih ustanova Braničevsko Podunavskog regiona – Požarevac.
Ona za Zadovoljnu izdvaja zaista korisne savete iz prakse, posebno u kritičnim situacijama koje uznemire roditelje.
„M. P. je devojčica koja je sa 18 meseci pošla u vrtić. Mama je pri prvom susretu sa medicinskom sestrom vaspitačem istakla da često tokom igre ujeda decu kada odu u goste ili im neko dođe i da im je zbog toga veoma neprijatno. Napominje da se to dešava ponekad i sa odraslima. Svi smo prvih dana tokom perioda navikavanja na vrtić bili na oprezu, ali se nista nije dešavalo. Kada se M. P. navikla na vrtić i već uveliko učestvovala u životu grupe, počeli su da se dešavaju ujedi.“
Zašto deca ujedaju drugu decu
Tada su se svi preispitivali, kaže Dragana, da li se zbog nečeg oseća loše, roditelji su se pitali šta se dogodilo u vrtiću, a oni šta se dogodilo u kući.
„Posmatranjem situacija u kojima se to dešava uočili smo da ujedu ne prethodi sukob sa drugim detetom, već zajednička igra. M. P. bi krenula sva srećna prema detetu i tada ga ujela. Zajedničkim razgovorom došli smo do toga da se odrasli u porodici tako igraju sa M. P. i od sreće je malo ‘grickaju‘, te je poruka bila više nego jasna.“
Ali ima i drugih situacija koje su takođe izazovne za razumevanje.
„S. J. je dvoipogodišnji dečak koji je ujedao svoje drugare kada je bio uznemiren, kada stajemo u red za izlazak u dvorište, pa nije po njegovom – tog dana nije prvi u redu…. Nekada bi za trenutak ujeo redom više dece ukoliko bi neka od nas tog trenutka bila u kupatilu sa drugim detetom. To je bilo veoma frustrirajuće za sve, za S. J., za nas, za roditelje čija su deca povređena, za njegove roditelje. Nije pomagalo ništa što smo već imale u svom repertoaru kao metodu.“
Otac je sarađivao i bio veoma brižan, uglavnom dolazio u vrtić umesto mame zbog, kako je rekao, njenih brojnih obaveza.
„U trenutku bespomoćnosti zbog neuspeha svega što pokušavamo mi bismo S. uzele u naručje i čvrsto grlile dok se ne smiri i to bi bilo jedino efikasno. Nedugo posle toga došla je mama u vrtić i tokom razgovora navela da ga je u nekoliko navrata, kada više ne bi znala šta sa njim, ‚pljusnula‘. Dalje je navela da je i ona tako vaspitavana i da je ipak porasla i postala uspešna i odgovorna, a da to nikako ne odobravaju suprug i njegova porodica. Razgovarajući narednih dana, došli smo do toga da se ona veoma uplaši za bezbednost S. i da tada u stvari tako reaguje. Roditelji su prihvatili da sarađuju zajedno sa stručnom službom. Mama je naučila druge strategije ophođenja prema S. u takvim situacijama i promena u ponašanju je bila vidljiva.“
U ime ljubavi sve radimo umesto dece, a to nije dobro
Na sve to se naslanja i priča o samostalnosti deteta, tj. koliko roditelji nisu svesni kakvu štetu mogu da naprave ako umesto deteta odrađuju ono što ono samo treba da uradi.
„Često srećemo roditelje koji poslužuju svoju decu u svakoj situaciji umesto da ih podstiču da obavljaju određene poslove. Ovaj odnos za roditelje predstavlja izraz ljubavi i pažnje, pa ga često zovemo ‚u ime ljubavi‘. Tako u ime ljubavi sve radimo umesto dece, pa kada malo porastu, žalimo se da su nezahvalna, nesamostalna, sebična, mali tirani… Uz to, često zbog tempa života, brže je da to roditelji urade umesto dece. Ne malo puta roditeljima su bitni i ishodi – da je to odmah ispravno, precizno, uspešno. I tako od samostalnog držanja kašike, svlačenja i oblačenja stižemo brzo do škole, pa onda pakujemo knjige, radimo domaće zadatke.“
A potrebno je dosta strpljenja da se dete osamostali.
„To znači i prosute hrane, uflekane odeće, strpljenja u garderobi dok treći put pokušava da obuje patiku na pogrešnu nogu i kada gradi kulu koja uporno pada, i nespretno drži makaze da iseče papir, a nije po nacrtanoj ivici, Doduše, i u vrtiću je potrebno dosta truda da se podrže dečje kompetencije, pa možemo čuti servirku – ja mogu da namažem deci doručak, to mi je posao, nije mi teško.“
Dugoročno gledano, na sasvim ranom uzrastu, još u jaslicama, kada omogućimo detetu da vežba da samo drži kašiku, da se oblači, sakuplja igračke, ono uči da donosi odluke, pravi izbore, jača volju, samopouzdanje, odgovornost, da pregovara, da rešava probleme, traži odgovore, uči kako da uči…
„Ukoliko na tom uzrastu skršimo tu inicijativu tako što to mi brže i bolje uradimo, deca će se u početku buniti, a vremenom odustati i početi da sarađuju – podigne nogu i čeka da ga roditelj obuje iako ima šest godina – dugoročno smo napravili štetu.“
U ovom slučaju opet reagujemo kada nama odgovara.
„Kada nam je odgovaralo da brže završimo, mi smo ih obuvali, hranili, vozili u kolicima umesto da idemo pešice, a sada kada nam ne odgovara, hteli bismo da to rade samostalno i vešto. Ako malo dublje pogledamo, nama odraslima je teško da napustimo poziciju moći jer se mi dobro osećamo u toj ulozi.“
Zarad mira u kući detetu se dozvoljava sve
Ujedno, decu je vrlo lako razmaziti samo iz ljubavi.
„Ovde roditelji takođe upadaju u zamku, pa sada srećemo drugu krajnost – detetu dajemo sve što želi umesto šta mu je potrebno. Ako se ‚mir u kući‘ zasniva da detetu damo sve što poželi, navikavamo ga da je ljubav jednako ispunjavanju želja. Roditelji kod kojih je sve usmereno ka zadovoljenju detetovih zahteva često navode da dete najbolje zna šta mu treba, ne postavljaju granice i smatraju da je štetno frustrirati dete u njegovim potrebama, daju neograničenu slobodu bez odgovornosti. To omogućava detetu da u sukobu sa roditeljem koristi manipulaciju sve dok ne dobije šta ono želi. To se ogleda u napadima besa, ucenama. Roditelj popusti posle nekog vremena i na taj način šalje poruku da dete ne odustaje dok ne dobije željeno.“
U suštini ni roditelj nije siguran u svoje kompetencije i neretko se oseća bespomoćnim, naročito kada se to događa na javnom mestu, pa je lakše i brže zarad stida popustiti.
„Ponekad pri dolasku u kolektiv čujemo rečenicu – nek vam je bog u pomoći, ja mu ne mogu ništa. Čućemo i strah roditelja da ga dete neće voleti ako mu uskrati nešto i postavi granice. Ovde se postavlja pitanje lične odgovornosti roditelja.“
A deci je neophodno postavljanje granica i uspostavljanje rutina i to doprinosi osećaju sigurnosti.
„Razvija se nepoverenje jer nikada dete nije sigurno u kom momentu će ostvariti to što traži. Kao posledica toga uključivanje u kolektiv (vrtić ili školu) i susret sa ograničenjima dovodi do impulsivnosti i agresivnog ponašanja.“
Zato je važno da vrtić i porodica budu partneri, ali je isto tako važno da postoji i roditeljski savez kako deca ne bi bila zbunjena različitim porukama koje dobijaju od odraslih, zaključuje naša sagovornica.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
