Šta u onim trenucima kad ste u žurbi, kad kasnite, a dete se lagano obuva? Ispovest jedne mame pokazuje koliko strpljenje zaista utiče i na vas i na dete.
Mama Isa Voters je na Fejsbuku objasnila kako joj je samo 15 sekundi promenilo život.
Njenu priču koju je je objavila Bebologija prenosimo u celosti.
„Jednog dana sam se penjala uz stepenice, iza svog sina, i on je išao tako sporo.
Htela sam da mu kažem da požuri.
Ili da se možda proguram ispred njega i nastavim dalje.
Ne znam zašto sam tako žurila, ali sam osetila kako se u meni nagomilava nešto slično besu i neizdržljivom nemiru. Pretpostavljam da to i nije baš bio jedan od mojih najboljih dana.
Iznenada sam udahnula duboko i počela da odbrojavam sekunde u sebi. To je moj stari trik koji koristim uvek kada se nađem i situaciji gde moram nešto da čekam.
Stigla sam do 7 kada smo došli do vrha stepeništa. Pa, odlično. To i nije baš tako dugo trajalo.
Nekoliko dana kasnije pomagala sam mu da izađe iz auta. Moj dečak je insistirao da ga sačekam dok obuje cipele, iako smo odmah išli u kuću. Zar ih nije mogao samo uzeti i ući unutra. Opet mi se javio onaj osećaj. Počela sam da brojim.
Stigla sam do 8.
Uh.
Postoje trenuci u našem životu kada je čekanje mnogo duže. Kupanje ponekad traje čitavu večnost. Moram iskoristiti to vreme da obavim nešto drugo.
Ali ono o čemu pričam su ti kratki trenuci kada hoću da kažem – požuri.
Kratki trenuci kada hoću da on bude malo brži jer… pa, nisam sigurna zašto, iskreno. Zato što sam ja loše organizovana, zauzeta odrasla osoba sa tako mnogo važnih stvari koje je potrebno obaviti?
To je sasvim bez veze.
U narednih nekoliko nedelja nastavila sam da brojim. To mi je prešlo u naviku i svaki put me podseti koliko sam blesava.
Zato što nikada nisam došla do 15.
15 sekundi. Najviše.
To je ono što pokušavam da spasim kada ga požurujem, guram, vršim pritisak na njega.
15 sekundi je ništa. Ništa.
Ništa mi ne predstavljaju. Ne trebaju mi. Ne pomažu mi.
Ali 15 sekundi je sve mom detetu.
Apsolutno sve.
To je sloboda da on uradi nešto sam.
Prostor da ide svojim tempom.
Sigurnost da sam tu uz njega, umesto da žurim ko zna gde.
Pokušajte da brojite sledeći put kada osetite potrebu da požurujete svoje dete. Udahnite duboko i počnite da brojite sekunde.
Stvarno, obratite pažnju na to šta propuštate da biste stigli negde par sekundi pre.
Vratite te sekunde vašem detetu.
A zauzvrat ispostavilo se da i ja dobijam nazad te sekunde.
Ne stojim na stepenicama iznervirana jer mi je neko na putu. Ne tresem nogom i ne prevrćem očima dok mi je telo napeto od nestrpljenja.
Na kraju, ne moram ni da brojim. Dobijam te sekunde nazad samo zato što sam tu, što sam tu sa svojim detetom.
Tih 15 sekundi menja i moj život.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
