U samom smo špicu porodične sezone u ovom, zimskom kutku godine, a kako nas gledalačka „kilometraža“ uči, upravo taj kontekst se nekako decenijama i decenijama postojano pokazuje kao plodan i prikladan okvir za filmske priče sa krunskim motivom disfukcionalnih (a što će primenjeno reči i zakrvljenih) porodica.
Autor: Zoran Janković
Prateći taj trag stižemo do ovog odabira na tu uvek sočnu i privlačnu temu, koja nas podseća koliko nas zapravo malo deli od prisnosti do prezira, od vezanosti do nepremostivih sukoba, a sve to katkad potcrtano i tom pritajeno iritantnom atmosferom najčešće nametnute praznične blaženosti. Mada, može i bez tih i takvih ukrasa. Evo izabrane desetorke, mahom sa one strane Atlantika, jer tamo se ovaj motiv na filmu naprosto nekako najbolje primio, piše City Magazine.
Ordinary people
Što se tiče dramskog i melodramskog kraka ovog mikro- ili možda paražanra, mirne duše bi se moglo utvrditi da je ovaj film u režiji Roberta Redforda zapravo postavio stilski i idejni „tlocrt“ za potonja ostvarenja sličnog usmerenja. Dobrostojeća porodica se raspada nakon slučajne smrti starijeg sina – majka je ogorčena, dobrohotni otac nastoji da spreči potpuni sunovrat, a mlađi sin nikako ne uspeva da živi sa bremenom griže savesti na svojim mlaim leđima.
U filmu igraju Donald Saderlend, Meri Tajler Mur, Džad Hirš (kasnije zvezda i kod nas voljenog sitkoma Dear John) i Timoti Haton, koji je ubrzo postao žrtva goleme nepravde – za briljantnu ulogu tada tek dvadesetogodišnjak osvojio je Oskara za epizodnu, umesto, kako je trebalo, za glavnu ulogu. Posebno je zanimljivo što su ubrzo upravo filmovi ovakvog ili približnog tipa zauzeli poziciju okosnice već dugo nadaleko čuvenog Filmskog festivala nezavisnog filma Sandens (Sundance) pod okriljem baš Roberta Redforda.
Happiness
U pitanju je tek treći celovečernji film u opusu i dalje prisutnog i radnog Toda Solonca, koji i dalje, gotovo četvrt veka kasnije predstavlja epitom najkvalitetnijeg i najprivlačnijeg što ovakvi filmovi imaju da ponude, naravno, onima koji su otvoreni za filmove koji neretko polemišu i sa ni najmanje prijatnim temama – psihozama i ostalim duševnim poremećajima, pedofilijom…
Solonc to ovde čini u ruhu tečne i ubojito duhovite i cinične crnohumorne komedije koja će navesti gledaoca da se zapita čemu se tu i zašto smeje, a ansambl je krcat važnim imenima, vrsnim talentima i dragim glumačkim licima, tu su: Džejn Adams, Filip Simur Hofman, Džon Lovic, Lara Flin Bojl, Dilan Bejler, Ben Gazara, Sintija Stivenson…
The Ref
Žanru komedija, pak, bezrezervno pripada ovaj maestralan rad na temu hrabre varijacije u odnosu na ono što se uglavnom očekuje od prazničnih komedija – prerano preminuli reditelj Ted Dem (zaslužan za jednako izvrstan dramski film Beutiful Girls) tu je od krajnje jednostavne postavke stvorio pravu magiju – dinamičnu i rečitu studiju specifičnih karaktera u zanimljivoj situaciji.
Sve to pod svodom priče o pljačkašu koji, da bi izbegao policijsku blokadu, za taoce uzima očito dobrostojeći bračni par, koji, avaj, prilazi kroz tešku i surovu bračnu krizu, te je baš on, kao potpuni neznanac, ono što im je u tom trenutku i najpotrebnije – sudija (kako i glasi naslov filma). The Ref je uz to i film nošen bravuroznim glumačkim kreacijama ponajpre udarne glumačke trojke koju čine Denis Liri, Džudi Dejvis i Kevin Spejsi.
The Daytrippers
Devedesete su evidentno dovele do procvata filmova ove fele, posebno na tlu SAD, a jedan od najblistavijih primera je beskrajno šarmantna i u suštini krajnje dobronamerna komedija u režiji Grega Motole (hvalospeve će pobirati i kasnije, na račun pokazanog u slučaju filmova Superbad i Adventureland) u kojoj pratimo porodicu iz predgrađa koja nastoji da uđe u trag suprugu starije ćerke koji je, sva je prilika, već neko vreme vara.
Film je doneo nekoliko scena i dramaturških rešenja i bravura za dugo pamćenje, baš kao što u umu dugo ostaje ono što su pokazali glumci: Houp Dejvis, Parker Pouzi, Liv Šrajber, En Mira, Pet Meknamara, Kembel Skot, Stenli Tuči… Svakako jedan od najboljih američkih nezavisnih (indi) filmova s kraja veka za nama.
The Virgin Suicides
U svom zasad jedinom zbilja dobrom filmu, tada mlada Sofija Kopola, nadahnuta prozom uvek valjanog Džefrija Judžinidisa, krenula je u pravcu naglašeno lirske, eterične, čak i blago snovolike drame o odrastanju koja može dovesti i do onoga u naslovu tog filma navedenog.
Film donosi fini spoj ubedljive drame i specifične estetizacije, kao i donekle neočekivane poteze na planu podele uloga, te se u podeli našlo mesta i za Ketlin Tarner i Majkla Parea, u trenutku kada su njihove karijere već uveliko bile zaglavljene u mulju nužnih izbora.
The Ice Storm
Nešto donekle slično može se lako uočiti u ovom daleko najboljem filmu reditelja Anga Lija iz američkog mu dela filmografije, gde je jasno pokazao da je u potpunosti ovladao stilemama ovog soja filmova, a da je, pritom, uspeo da napravi jasnu asocijativnu kopču sa onim što je radio u otadžbini.
Radnja je smeštena u poodavnu 1973. godinu, što je sa sobom donelo i uvek dobrodošao retro-šik i štimung, a sam zaplet se tiče srednjeklasne porodice čija je dinamika određena i implozivnim teskobama i sukobama, a koja će, poneta duhom vremena, krenuti da malo eksperimentiše po pitanjuju seksa i droga. Džoan Alen i Kevin Klajn su besprekorni u ulogama roditelja, a pored njih glume i: Kristina Riči, Tobi Megvajer, Sigorni Viver, Henri Černi, Ilajdža Vud, Dejvid Kramholc…
The Royal Tenenbaums
Početkom novog milenijuma za ciljano potenciranu (zapravo, u ovom konkretnom slučaju hipertrofiranu) estetizaciju odlučio se i ovih dana i sedmica i kod nas aktuelni Ves Anderson (u našim bioskopima trenutno igra njegova Francuska depeša); u ovde odabranom filmu njemu je motiv disfunkcionalne porodice predstavljao odskočnu dasku za persiflažu iz domena bizarnih filmova čiji se autori svojski trude da oneobiče ono uvreženo, kako na idejnom, tako i na pojavnom planu.
Ves Anderson se na putu ka tom samozadatom cilju dobro snašao, a u značajnoj meri je pomogao i glumački ansambl očigledno spreman na eksperiment i poigravanje kanonima (tu su: Džin Hekman, Andželika Hjuston, Ben Stiler, Gvinet Paltrou, Luk Vilson, Oven Vilson, Deni Glover, naravno, Bil Marej…). Čini se da na pomen filmova ovog usmerenja mnogima upravo ovaj Andersenov film prvi pada na pamet.
The Squid and the Whale
Noa Baumbah, vrli autor američkog nezavisnog filma najprestižnije fele, trenja i potrese unutar osvedočeno disfunkcionalne porodice, konkretno, uzdrmane neumitnim razvodom u ovom svom ostvarenju izveo je u izrazito nežnom i melanholičnom ključu. Baumbahov autorski rukopis je, inače, sav u nijansama, praćen uvek prisutnim diskretnim humorom, kako u njegovim ranijim, tako i u sada već brojnim mu delima koja su usledila nakon Jegulje i kita.
Upravo od ovog ostvarenja, u kome glume Lora Lini, Džef Danijels, Oven Klajn (sin gorepominjanog Kevina Klajna), Džesi Ajzenberg, Ana Pakvin, kreće Baumbahova misija koja se ogleda u stvaranju intelektualističkih melodrama pritajenog tragizma, mahom sa motivom disfukcionalne porodice ili porodice na putu bez povratka ka rasulu i otuđenja na tački glavnog motiva.
Orange County
Sve sami nečiji sinovi! Film Orange County režirao je Džejk, sin velikog scenariste i reditelja Lorensa Kezdana (Velika jeza, Vajat Erp), a glavnu ulogu odigrao je Kolin, sin Toma Henksa. Idejnu kičmu ovog filma o zabuni koja će pokrenuti lavinu događaja i samopreispitivanja čini cinizam sa upadljivim osmehom, što je, čini se, proisteklo ponajpre iz tamošnje struje književnog histeričnog realizma znanog, recimo, iz dela Džune Dijasa i Džonatana Frenzena.
Kezdan pritom svesno pravi film neprikriveno krupnih repertoarskih ambicija (u čemu je i uspeo, jer je Orange County bio razumno veliki bioskopski hit), i prava je šteta što je njegova karijera docnije krenula u pravcu beslovesnih blokbastera. Pored Kolina Henksa, u ovom filmu gledali smo i Džeka Bleka, Majka Vajta (koji je i autor scenarija), Džona Litgoua, Ketrin O’Haru, Lili Tomlin, Čevija Čejsa…
Dogtooth
Da ova lista ne bi bila stoprocentno angloamerička, ali ne samo iz tog razloga, vašoj pažnji ovom prilikom preporučujemo i ovaj odlični rani film sada na planetarnom nivou cenjenog Jorgosa Lantimosa; njegov Očnjak (Dogtooth), stvoren u matičnoj mu Grčkoj, predstavlja najilustrativniji a možda u kinestetičkom pogledu i najzaokruženiji i najvredniji film takozvanog grčkog uvrnutog novog filma.
Tako se u Očnjaku sudaraju, a potom i brzo skladno sjedinjuju naglašeni naturalizam, bizarnost, začudnost i brutalnost, a sve to u svedenoj i kriptičnoj priči o porodici koja je neosporno u svojoj srži duboko i možda i posve nepopravljivo disfukcionalna.
BONUS VIDEO: Joga vežbe
Pratite nas i na društvenim mrežama:
