Zašto brakovi u Srbiji pucaju

Verovali ili ne, sve češće se dešava da mi se obrate mladi bračni parovi od 30 i kusur da im pomognem na jedan od dva načina: ili da „poprave stvari između sebe“, ili da se „razvedu na najbolji mogući način, tako da što manje povrede svoju decu i sebe“.

Danas, naše brakove ne čuva „moralni“ pritisak države, crkve, familije i javnog mnjenja, čuva ih samo emocionalna povezanost para, odluka da se posvete jedno drugom i rade na svom odnosu.

To što savremene žene i muškarci nisu pod društvenim pritiskom da po svaku cenu sačuvaju svoj brak ne znači da ne trpe nikakav pritisak, naprotiv. Možda danas niko od žene ne očekuje da supruga sačeka sa toplim jelom, doterana i sa osmehom, ni od muškarca da bude jedini „finansijer“ u porodici, ali to ne znači da (ne)realnih očekivanja nema. Od žene se očekuje da bude podjednako uspešna i na profesionalnom i na porodičnom planu, ili bar da nešto sama zarađuje. Od muškarca se očekuje da bude finansijski stabilan, ali i i da vodi računa o svom izgledu, da se angažuje oko kućnih poslova, uz puno neposredno učešće u gajenju i vaspitavanju dece. Kao da je neko, tokom godina, promešao karte iz „muškog“ i „ženskog“ špila. Ne mislim da je to samo po sebi loše, naprotiv, ali čini se da nam niko nije objasnio da je igra sada komplikovanija.

Čini mi se i da mnogi greše od samog početka. Ljudi su različiti, svi to znamo. Zašto se onda u braku ponašamo kao da smo isti? Našim partnerima/partnerkama pružamo ono što nama treba, ne njima. I svi imamo utisak da samo dajemo, dajemo, dajemo, a ne dobijamo ništa zauzvrat. Umesto da prihvatimo da smo različiti, mi se svađamo oko tih razlika, tvrdeći da ono drugo nikako, ama baš nikako, ne može biti u pravu. Postajemo umorni i ozlojeđeni, prestajemo da se trudimo. Pravimo greške koje nas polako razdvajaju. I onda odustajemo.

Sudbina onih mladih bračnih parova pomenutih na početku teksta je različita. Neki prevaziđu probleme i nastave dalje, zadovoljniji sobom i svojim odnosom. Neki se razvedu i nastave dalje, svako na svoj način, razdvojeni, a povezani svojom decom do kraja života. Neki, međutim, ostanu zaglavljeni u svojoj nesreći. Pre nego što pomislite „njima je najteže“, reći ću vam – njihovoj deci je najteže.

Volim parove koji dođu po pomoć, poštujem njihovu hrabrost. Onima koji hrabrost još nisu prikupili mogu samo da skrenem pažnju na signale za uzbunu, svaki opasniji od prethodnog, jer nagoveštava dublju krizu.

1. Ono, kad vam smeta neko ponašanje partnera/partnerke, a vi napadnete celu njegovu/njenu ličnost, tipa „potpuno si nesposoban“, „neviđeno si glupa“... Koliko god se mi posle vadili da „nismo tako mislili, bili smo besni, blablabla“, šteta je napravljena.

2. Momenat u kom se u svađe ovog tipa uključi prezir je momenat u kom kola brže kreću nizbrdo. Prezir je izrazito teška emocija koja se ne izražava samo rečima – budalo, kučko, idiote... - nego jezikom tela koji još više poražava: podrugljivi osmeh, usta iskrivljena na stranu, prevrtanje očima ili pogled uprt na gore. Prezir jedne strane je poziv na bes drugoj.

3. Ono, kad ne možete sebe da posmatrate drugačije nego kao nevinu žrtvu svih vaših svađa, kada vam jednostavno nije jasno kako druga strana ne kapira da ste s pravom ogorčeni, jer, za ime sveta, s pravom ste ogorčeni! I ne primećujete da svako ponašanje svog partnera/partnerke posmatrate kroz ove filtere. Ništa vam više ne deluje neutralno, bezazleno, a kamoli dobronamerno. Ako ovaj signal zanemarimo, počeli smo da odustajemo.

4. Onaj momenat kad osetite da ste prezasićeni. Znate ono „muka mi je od svega“...? Ono, kad ste stalno emocionalno napeti, stalno na ivici besa, ono kada o onom drugom mislite sve najgore, ono kada bukvalno svaki mali problem postaje velika bitka? Ako tada ništa ne preduzmemo, počeli smo kraj.

5. Hroničan inat – povlačenje iz razgovora, odgovaranje ćutanjem i izrazom lica, sve uz superioran stav i neprijateljstvo – to je poraz veze dvoje ljudi. To je faza u kojoj „mi“ više ne postoji. To je faza u kojoj je teško i pristojno se razvesti. Daleko sam od onoga „happily ever after“ iz Diznijeve verzije bajki, ali kad se ovo desi, ja se rastužim.

Čvrsto verujem da je partnerstvo divna stvar, ako mu se posvetimo. Posvećenost je odluka da ulažemo u održavanje ljubavi. Iskreno verujem da se „prava ljubav“ ne nalazi, nego gradi.

Iskreno verujem da se sa „srodnom dušom“ ne srećemo, već da srodne duše postajemo.

***

Bonus video:  Muške simpatije iz mladosti