Petar i Vera Lubarda: Fatalna beogradska ljubavna priča

Vera Protić važila je za jednu od najlepših žena Beograda. Imala je gustu crnu kosu i vrlo upečatljive oči kojima je, prema rečima savremenika, zavodila, ali koje su ujedno kod drugih izazivale neprijatnost. Njena ljubavna priča sa Petrom Lubardom počela je 1946. godine kada ga je upoznala u jednom slikarskom ateljeu. Nedugo zatim su se venčali, u potpunoj privatnosti - nisu bile prisutne ni njihove porodice. Veru, koja je bila mnogo mlađa, Petar je obožavao. Opraštao joj je hirove.

Savremenici kažu da je bila retkost upoznati toliko zaljubljen par. Izlazili su po tadašnjim popularnim gradskim mestima i družili se sa slikarima, kolekcionarima, kulturnom elitom Beograda.

„Petar i Vera nikad nisu izašali iz kuće bez taksija, a to je tada predstavljalo privilegiju kod umetnika. Petar se družio sa Čelebonovićem, Peđom Milosavljevićem, Cucom Sokić, Danicom Antić, Gojkom Banovićem, Brankom Ćopićem i mnogim drugima“, kazao je Đuro Lubarda, Petrov bratanac.

Niko nije mogao da stane na put njenim namerama, ma kakve one bile.

"Petar je bio toliko moćan u svom stvaralaštvu, ali je očito bio veoma slab na Veru".

Prema Đurovim rečima, Vera je bila razlog što je Petar gubio prijatelje. Iako je bio jak, njoj nije mogao da se suprotstavi.

„Nisam doživeo neprijatnosti s njene strane, ali su one isplivavale u pozadini. Ima toliko neprijatnih stvari… Bila je kobna po njegov život. Mislim da je Petrova slika ‘Čovek i zveri’ posvećena njegovoj borbi sa Verom”, kazao je Đuro.

Iznenada Petar i Vera su se razveli šezdesetih godina. Ostavila ga je zbog ljubavne afere sa drugim čovekom, oficirom Udbe, koji im je bio kum na venčanju, piše Presstiž.rs.

O tome je govorila Petrova sestričina Dina.

„Imao je folksvagen i vozio nas je po gradu. Zvao se Đoko Perović i bio je pripadnik visoke tajne službe. Petar to nije video, ili nije hteo da vidi. Jednog dana Vera je odlučila da ode sa Đokom. Došao je kamion i radnici su, po Verinom naređenju, pokupili sve iz kuće. Celu ju je ogulila – nameštaj, slike i otišla. Petar je tad zvao svoju drugaricu Ljubicu Perović i rekao joj: Molim, te dođi, ovo čudovište je otišlo. Ljubica ga je našla u vrlo lošem zdravstvenom stanju, u prljavom krevetu. Sa suprugom ga je odvezla u bolnicu gde se povratio. Doktor je rekao da mu je organizam veoma zapušten. Nije jeo kako treba i nije brinuo o sebi. To je bilo više godina pre njegove smrti. U početku mu je bilo teško bez Vere, ali se oporavljao. Ljubici je dao novac da mu pripremi slavlje i pozove više ljudi. Na toj žurki je upoznao izvesnu Lolu, opersku pevačicu, i s njom je bio određeno vreme. Mojoj mami je pisao da ne brine, da mu je bolje, da nije sam. Kad je Vera čula za tu vezu, počela je da mu telefonira, a on je odbijao da je pozove. Đoko je izvršio samoubistvo, skočivši sa petog sprata, a Vera je došla Petru na vrata.“

Čim se Vera vratila Petru, sve se vratilo u pređašnje stanje. Prema rečima komšija, kad bi „nepoželjni posetioci“ čekali pred njihovom kapijom, Vera bi otvorila prozor i viknula da nisu kod kuće. Niko nije znao kad su se ponovo venčali. Zbog toga je Petrova drugarica Ljubica bila razočarana u Petra, znajući šta je sve prošao zbog Vere.

Petar je šezdesetih otišao u Indiju, a Vera nije dobila vizu, pa je pismima iskazivala koliko joj nedostaje i da ga čeka u Rimu. Trebalo je da ostane u Indiji godinu dana, ali je posle šest meseci otišao u Rim, a potom u Beograd. Preskočio je Izrael, iako je obećao porodici da će ih posetiti. To se nikad nije desilo.

„Kolika je Vera bila manipulatorka, postoji još jedna priča. Petar je od Japana dobio nagradu, kao i poklon za suprugu – carsku bisernu ogrlicu. Vera, kad ga je napustila, odnela je ogrlicu u radnju za zakup i oni su je stavili u izlog. Kad je prolazila pored radnje sa Đokom, uzviknula je: Jao, što je lepa! Hoćeš li mi je kupiti? i on je ušao u radnju i kupio joj tu istu ogrlicu, tako da je dobila i ogrlicu i novac“, kazala je Đina.

Petar Lubarda je preminuo 1974. u 67. godini. Njegovim potomcima nisu poznati rezultati njegovih medicinskih kartona. Navodno su izgubljeni, pišu Beogradski muzeji.

Pojedini veruju da ga je Vera trovala. Čak se i jedan blizak prijatelj ispovedio kako mu je Petar jednom to rekao, ali da je bio opčinjen njom bez obzira na sve – da može i da ga truje, samo da je tu; da prođe prostorijom. To mu je bilo dovoljno za ceo dan.

Petar nije imao dece, a Vera je odmah posle njegove smrti prekinula vezu sa njegovom rodbinom. Preminula je 2008. godine u Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Kumodraškoj.

Lubarda je bio jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih slikara 20. veka. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i spoljni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti.

Osnovnu školu je pohađao u rodnom Ljubotinju, Cetinju i Herceg Novom, a gimnaziju u Herceg Novom, Splitu, Sinju i Nikšiću, gde počinje da slika. Studije slikarstva započeo 1925. godine u Beogradu, a nastavlja kratko u Parizu 1926. na Académie des Beaux Arts. U Crnu Goru se vraća 1932. i iste godine dolazi u Beograd.

Drugi svetski rat provodi u zarobljeništvu u logorima u Nemačkoj i Italiji.

Od 1945. radi kao profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu, kom je poklonio slikarsku zaostavštinu.

Na bijenalu u Sao Paolu 1954. godine jednoglasno pobedio pored radova Dalija, Mura, Pikasa, a Pikasa je pobedio još jednom na bijenalu u Japanu.

Petrova i Verina kuća je pretvorena u legat i obnovljena 2012. godine i otvorena 2014. godine.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram