Kolumnu Nenada Kulačina objavljenu u listu Danas prenosimo vam u celosti.

Deco, izvinite!

U svom našem ludilu i bunilu, naša deca, ni kriva, ni dužna, najviše ispaštaju. Naivni smo ako mislimo da ne vide kakva se drama odvija oko nas i ako ne verujemo da će sve ovo ostaviti duboke posledice po njih.

Deco, kako ste? Kada smo ih to pitali poslednji put? Kada smo zastali i popričali sa njima? Kada smo im poslednji put ukazali pažnju kakvu zavređuju? Kada smo im poslednji put odgovorili na neko pitanje. Naša deca, poput nas, postaju nemi posmatrači sveta u kome žive. Kao da su se i ona pomirila sa svime.

Naša deca su naše zlato. Sve ono vredno što imamo. Ništa drugo. A, dozvoljavamo sebi da vreme prolazi pored nas ne razmišljajući o tome da će sutra da odrastu i da odu nekim putem koji, možda, i nije po našoj volji. Zbog toga što ćutimo, saginjemo glavu i zato što smo saučesnici u realizaciji snova jednog monstruma oteraćemo decu na neke druge destinacije. Mnogo smo se ogrešili o sopstvenu decu.

Društvo koje činimo nije zdravo. Neki od ljudi koji su se za vreme Miloševićeve diktature borili za slobodu danas su doživeli da su im deca udarne pesnice nove diktature. I ne samo što su tu gde jesu, već su stvorili opšteprihvatljiv model ponašanja za sve. Članska karta je vrednija danas, nego što je bila u Miloševićevo doba. Da li je ta članska karta budućnost naše deca? Takvu im budućnost nudimo zato pristajemo.

Nas je ova vlast odavno napravila ludima. Sami smo krivi za to. Najteže je napraviti taj prvi truli kompromis. Svaki sledeći je mnogo lakši. I deca nas gledaju. Ponekada nas iznenade, zaprepaste pitanjem, a mi zanemimo. Kako uostalom deci objasniti bilo šta danas? Svojim pitanjima nas trgnu iz letargije i onda shvatimo koliko smo poraženi, koliko ništa nismo uradili da bi se tako nešto pretočilo u dečje pitanje.

Nemamo snage da im objasnimo u kakvom to svetu živimo. Kao da se plašimo da ih osvestimo i gurnemo u vatru. Nevini kakvi jesu, naša deca, zahvaljujući nama i našoj brizi, takođe postaju nemi svedoci ove truleži i raspadanja. Njihovoj deci je lepo, mnogo puta su to pokazali. Mi ne želimo da se naša dece bore kao što smo se mi borili za normalnost, a mi ne smemo da podignemo glavu kako bismo zadržali posao i obezbedili komad hleba na trpezi. Naš najveći poraz je taj što smo dozvolili da naša deca na sve ovo gledaju kao na nešto što je normalno.

Perspektiva svih nas nije obećavajuća. Tonemo u sve dublje blato. Vuče nas dole, bez velike nade da će nas neko izvući, jer smo davno prestali da se borimo. Niko nam neće pomoći. Možda će, ako budemo shvatili što pre, naša deca imati šansu. Beznađe je jedino što im nudimo. Naravno da svako od nas našoj deci želimo sve najbolje, ali najbolje nije ovo što se danas dešava u Srbiji. To ne sme da bude merilo. Naša deca treba da nauče da se bore za bolje. Mi, na žalost, kao da nismo sposobni da ih tome naučimo, jer smo odavno izgubili. Što je još gore, pomirili smo se sa time.

Nismo rađali i podizali decu da bi ih političari koristili kao lutke na koncu. A, upravo su Palma i ekipa ono što im ostavljamo u amanet. Naša deca stare, ali ne i oni. Stvorovi poput njih su večni. U normalnim zemljama niko za njih ne bi čuo posle jednog ili dva mandata. Ovde nas jašu više od 30 godina. I mi smo bili nečija deca kada su oni bili na vlasti, a sada imamo sopstvenu decu koja moraju da gledaju svakoga dana iz sata u sat isti taj niz večitih „spasilaca“ Srbije, nesposobnih i odvratnih spoboda koji decenijama namiruju svoje lenje guzice sa našim parama,

Naša deca već drugu godinu ne putuju nigde, ne izlaze, malo je zaljubljivanja, malo je i učenja. Mnogo je tuge, mnogo je straha, još više neizvesnosti. Najlakše je pobeći u imaginaran svet koji je danas dostupniji nego ikada. Telefoni, kompjuteri i televizori su zamenili igranje i druženje. Treba i razumeti našu decu, idu tamo gde je njima lepo, gde nema Prvorođenog svakoga dana, Pinka, Hepija, Palmi, Jotki… Naša deca se bore na svoj način protiv ovog ludila zatvaranjem u neke svoje svetove. I ne smemo da ih osuđujemo.

Možemo samo da pognemo glave pred njima, kao i pred Palmom i ostatkom menažerije, i da ih zamolimo za oproštaj zbog toga što smo nesposobni. Jednostavno, takva smo generacija. Predali smo se. Ostaje nam samo nada da su naša deca, uprkos nama, pametnija i sposobnija od nas.

***

Bonus video:

https://www.youtube.com/watch?v=dKHyFmBpZKU

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram