Moj sin već posle 2 nedelje u prvom razredu nije hteo da radi domaći: Umesto "moraš", odlučila sam se za drugu taktiku - i upalilo je

Školske obaveze ne dolaze kao velika radost, čak ni od prvih nedelja u klupama. Tada, roditelji preuzimaju veliku odgovornost i nailaze na jedan od prvih problematičnih perioda. Kako dete navesti da samo ispuni zadatak, biti mu podrška i oslonac, a ne narušiti mu samopouzdanje? Teško je, da.

Jedna mama je za portal Zelena učionica detaljno prenela iscrpan dijalog između nje i njenog sina, pokazala da postoji rešenje za ove situacije, ali i ukazala na važnost kvalitetne podrške i razumevanje za činjenicu da naša deca nešto baš i ne vole, ali ipak treba da urade.

Mi vam njeno iskustvo prenosimo u celosti.

"Prvog dana škole moje dete došlo je veselo i nasmejano posle trećeg časa kući. Seo je za sto i jedva je dočekao da uradi domaći zadatak. Svoj prvi.

U svesci je pisalo: "Nacrtaj svoju školu."

"Mama, kako ti se čini? Je l’ dobro ovako?"

Pogledala sam u crtež i iskreno, nisam baš bila zadovoljna onim što vidim. Nacrtao je na brzinu zgradu škole, napisao ime škole na tabli i ništa nije bilo obojeno. Ipak, nisam želela da mu ubijem taj početni entuzijazam i da odmah kritikujem taj rad.

"Šta ti misliš o tom crtežu?", upitala sam ga.

"Pa ja ne znam, meni je bitno da li se tebi sviđa."

"Meni se svi tvoji crteži sviđaju. Lepo si nacrtao ovaj dimnjak i stepenište. I natpis na školi je odličan, učiteljica će sigurno biti iznenađena što već znaš da pišeš. A da li je ovaj crtež za ocenu? Šta misliš, koju ocenu ćeš dobiti?"

"Pa koju mi da."

"A koju bi želeo da dobiješ?"

"Pa najbolju, pet."

"Mhm", klimam glavom.

"Šta misliš, da li ću dobiti pet", pita me on za „stručno“ mišljenje, a ja ponovo vešto izbegavam zamku.

"Šta ti misliš? Da li ovaj crtež može biti bolji?"

"Pa mislim da bih mogao da nacrtam i neke prozore. I možda i neko drvo, pošto u školskom dvorištu ima drveća…. I igralište."

"Da, tako bi verovatno crtež izgledao još bolje", klimam glavom, a on već uzima olovku u ruke i nastavlja da radi na crtežu.

Posle nekog vremena nacrtao je 50 prozora na jednoj polovini školske zgrade i veliko drvo sa druge strane, jer kako je sam rekao, stvarno više ne može da crta toliko prozora. Zatim je uzeo bojice i bez moje dalje intervencije obojio je kompletan crtež, uprkos tome što znam da mrzi da boji.

"I mama, šta misliš sad?

"Može li se učiniti još nešto da ovaj crtež bude bolji?"

"Pa ja mislim da ne može. Ovo je baš crtež za peticu."

"Onda se nadam da će i učiteljica isto to da misli. Zaista je odličan", kažem i zadovoljno u glavi samu sebe tapšem po ramenu što je moje dete samo uspelo da reši svoj prvi domaći zadatak.

Nekoliko dana kasnije počeo je sa radom produženi boravak i kada sam ga nakon posla pokupila, rekao mi je da jedan domaći zadatak nije uradio u boravku.

"Zašto?"

"Eto, tako sam odlučio."

Stigli smo kući i pregledali smo knjige i sveske. Naišli smo na sporni domaći zadatak – dobio je da oboji dve sličice sa puno sitnih detalja.

"Ne želim da radim ovaj domaći", rekao je moj sin na ivici suza i spustio glavicu na sto.

U glavi mi stoji jedno veliko roditeljsko „MORAŠ!“, ali govorim jedno pedagoško:

"U redu. Učiteljica će upisati u dnevnik da nisi uradio domaći, a ja ću znati da ga nisi zaboravio, nego si izabrao da ga ne uradiš. Mogu li barem da znam zbog čega ne želiš da ga radiš?"

"Zato što će ovo sve biti preteško i predugo."

"Znači, ti bi želeo da uradiš taj domaći, ali se bojiš da će ti trebati previše vremena ili da nećeš uspeti sve da obojiš?"

"Pa da! Vidi ovo! Moraću da vadim sto bojica! Uzmi jednu, oboji, vrati, uzmi drugu, oboji vrati i tako milion puta", bio je ljutit.

"U pravu si. Sigurna sam da će ti trebati mnogo bojica za ove crteže. A možda bi mogao samo da obojiš majice od ovih pačića, pa da učiteljica zna da si barem pokušao da uradiš? Samo to malo, to nije tako strašno, zar ne?"

"Nije", rekao je on i seo je za sto.

"Obojiću jednom u zeleno, jednom u plavo, a jednom u crveno. I majicu i kačket."

"To mi deluje kao dobar plan."

Nakon nekog vremena me je pozvao i pokazao mi je da su pačići gotovi. Obojio je čak i stopala u narandžasto.

"Šta bih mogao sledeće da obojim?"

"Možda ovu vrtešku? Ne, neću to, za to mi treba i plava i zelena i narandžasta i ljubičasta, sto boja za jednu vrtešku!"

"U redu. Deluje mi da si isplanirao da ta vrteška bude baš posebna. A ovaj točak? To nije teško, može sve biti sivo."

"Ne može sve biti sivo! Točak će biti siv, ovo gde se sedi će biti crveno, ovo okolo narandžasto, a čikica će biti žut, okej?"

"Okej."

I obojio je i točak, i komplikovanu vrtešku i završio je i čak taj "najteži domaći zadatak" za ovu nedelju, uprkos tome što je bio umoran posle celog dana u školi. Moj sin nikako ne voli da boji i crta, a opet je prvi razred završio uz sve pohvale, a svoj omiljeni predmet, matematiku, učio je po specijalnom programu za talentovanu decu.

Jedan deo njegovog uspeha može se pripisati urođenim osobinama, drugi deo su svakako rad i podrška okoline. Nekada je deci potrebno dodatno objašnjenje zadataka. Nekada im je potrebno dodatno vreme za izvršenje zadatka. A nekada je samo potrebno da imamo poverenja u njih i da im dozvolimo da sami shvate da zaista mogu da postignu sve što zamisle.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram