Upozorenje psihološkinje Milene Buđevac: Ovo je najveća greška koju prave roditelji u Srbiji kad kažnjavaju decu

“Od danas ne razgovaram s tobom”, “Ne obraćaj mi se više”, “Ne vidim te i ne čujem te do 20 sati”, “Za mene si vazduh”… To su samo neke od užasnih sentenci koje roditelji, umorni od svega, tek tako izgovore svom deteu da bi ga kaznili ili disciplinovali.

Zapravo, ignorisanje je jedna od veoma često primenjivanih tehnika disciplinovanja i vaspitanja u našem društvu - u porodici, familiji, na poslu. Setite se samo ljudi koji ne razgovaraju sa svojim najbližim srodnicima godinama, čak decenijama, a nemali broj puta mogli ste čuti savet: „samo ti njega/nju/njih ignoriši i prestaće da radi/rade to i to“.

Ignorisanje se kod nas maltene prenosi s kolena na koleno kao “model koji daje rezultate”. A to je veoma, veoma daleko od istine.

Za početak, svaki roditelj mora da napravi razliku između ignorisanja deteta i ignorisanja nekog detetovog postupka. U tome je suština, kaže Milena Buđevac, psihološkinja, i za Zadovoljnu objašnjava šta zapravo kod deteta izaziva ignorisanje i kako da roditelj napravi razliku između ignorisanja ličnosti/bića i ignorisanja ponašanja.

„Oblik ‘silent treatment’ ili tretman ćutanjem, gde roditelj misli da će dete naučiti da je nešto što radi loše, ukoliko se koristi učestalo, i u svakoj situaciji, to za dete može da bude pogubno. To deci najteže emotivno pada – zato što bilo kakva interakcija između roditelja i deteta mališanu na neki način daje vrednost. Ako mi se neko obraća – onda ‘ja vredim, ja postojim, ja sam bitan tebi’. Koga ignorišemo? Ignorišemo one ljude do kojih nam nije stalo”, kaže nam psihološkinja.

Ona ističe da – ako je dete svakodnevno izloženo tome da pokušava da ostvari interakciju, a roditelj ga ignoriše, onda će to ostaviti pečat na detetovom samovrednovanju ili samopoštovanju jer to znači “nisam ti dovoljno bitan ni da bi me primetio i izgrdio”.

“Ako bi trebalo da biramo između vikanja i toga da dete ignorišemo, vikanje je bolji izbor. Ignorisanje je gore i od batina – jer se one tretiraju kao emotivna reakcija, a kada me ignorišeš, onda ti nisam bitan”, ističe naša sagovornica i potcrtava: “Moramo da razlikujemo ignorisanje bića i ignorisanje ponašnja!”

Buđevac objašnjava šta je selektivno ignorisanje i kada mu treba pribeći.

“Selektivno ignorisanje jeste ignorisanje nekog ponašanja. Na primer, govorimo o nekim ‘sitnim stvarima’ – dete radi nešto što se meni ne dopada – baca igračke ili govori ružne reči – tada je poželjno selektivno i delimično ignorisanje. I u tom smislu – neću se praviti da ne postojiš, nego neću svaki put da se upecam, odnosno da skočim da objašnjavam detetu kako to nije lepo i upozoravam ga da to ne radi. U tom smislu ignorisanje znači 'ne dajem vrednost', 'ne dajem važnost tom ponašanju', a čim se ne hrani pažnjom ta neka vrsta ponašanja, onda se nadamo da će se smanjiti, jer se ne dobija željeni efekat. Ali to obično nije izolovano, u nekim trenucima moramo zaista da vaspitavamo dete i objašnjavamo šta je dobro, šta nije dobro, da hvalimo svaki mali napedak”, kaže Buđevac.

A šta ako dete, na primer, uporno nastavlja da psuje?

“Ako pričamo o psovkama, onda svaki put kada se dete lepo obrati nekome i kada na neki primereniji način iskaže da je ljuto ili da mu nešto nije po volji, onda to pohvalimo, a ne samo da ignorišemo i nadamo se da će nestati. U tom smislu ignorisanje znači postoji deo gde naša pažnja može da bude malo manja, iako znamo da je dete nekog udrailo ili nešto drugo uradilo, ali ne moramo svaki put da odreagujemo, da ne bi pretvorilo u zvocanje. I kada stalno jedno isto ponavljamo, onda naše reči gube na vrednosti.“

Isto kao što deluje na mlađu decu, ignosrisanje isto deluje i kod tinejdžera.

„Za tinejdžere je ignorisanje podjednako teško. Oni imaju svest o tome šta rade, vladaju svojim ponašanjem i onda, ukoliko roditelj ni ne obraća pažnju, tinejdžer može da se zapita šta ja onda treba da uradim da bi roditelj ostvario interakciju sa mnom, da bi me pogledao, da bih ja dobio pažnju. Onda na taj način može samo još da podiže granicu nesaradljivosti, nestašluka, prestupa... Roditelji vrlo lako i često skliznu u to ‘oni su sad veliki, trebalo bi da znaju…’", priča nam Milena Buđevac i dodaje da je tinejdžersko doba veoma osetljivo.

Dok s jedne strane komuniciraju “ja želim da sam slobodan”, “pusti me”, “ti ništa ne znaš”, sa druge strane – sve njihove unutrašnje potrebe su kao i kod dece mlađeg uzrasta, a to znači “treba mi sigurnost”, “trebaju mi granice”, “treba mi komunikacija s tobom”, “važno mi je šta ti misliš”, “važno mi je da imam bliskost sa tobom”.

Milena nam kraju kaže da je ignorisanje tipično i za naše roditelje, i za njihove roditelje – a ono zapravo prilično govori o nezrelosti, o nemogućnosti mama i tata da vladaju svojim ponašanjem. U tim situacijama roditelj zapravo reaguje kao malo dete kad stisne usne i skrsti ruke i kaže „neću da pričam“. A poenta je da mi preuzmemo ulogu zrele osobe, da vidimo kako ćemo da rešimo neku situaciju i da podstičemo otvorenu komunikaciju sa svojom decom na svim uzrastima.

BONUS VIDEO:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram