Mame, imamo rešenje - tate, ne brinite, sve će biti u redu.
Deca prolaze kroz skoro nebrojeno faza tokom odrastanja, neke su, one retke, jedva primetne i prođu kao što su i došle, tiho, nečujno i brzo. Druge, pak, zahtevaju mnogo energije, strpljenja i stručnih saveta.
Jedna od takvih je upravo ona kada dete uđe u fazu zvanu „mama će“. Te dve reči izgovene tim mekanim glasom zvuče na prvi pogled sasvim logično. Mnogi će reći: „Pa dobro, dete traži svoju mamu“. Ipak, nije tako baš. Šta ako su mame toliko iscrpljene da žele 10 minuta mira dok tata ili neki drugi član porodice istušira dete? Šta ako te tate isto toliko čeznu za vremenom sa svojim detetom koliko i mama za odmorom?
O tome, ali i kako rešiti što bezbolnije ovu situaciju, razgovarali smo sa Milenom Buđevac, psihološkinjom i dečijom terapeutkinjom.
„Ova pojava je prilično učestala i može se javiti kod skoro svakog deteta, u većem ili manjem obimu, kao i u različitim periodima, najčešće između druge i četvrte godine, a nakon toga bi trebalo da se javlja sve ređe. Do tada je potpuno normalna, jer beba već od devetog meseca postaje svesna ljudi oko sebe, naročito one osobe koja je primarno davalac brige i nege, što je najčešće upravo mama. “
Samim tim, i u skladu sa činjenicom da se tate u većini slučajeva vrate brzo na posao, mame provode mnogo više vremena sa bebom koja postaje vezanija za mamu, te faza „mama će“ i nije toliko čudna.
„Uzrok tome može biti to što je dete naviklo da upravo mama ispunjava njegove potrebe. Sledeći faktor je i to što deca vole predvidivost, strukturu i dinamiku na koju su navikli, stoga teže da taj način kojima je njima poznat i siguran ponavljaju. Bitna stvar je da deca često biraju roditelje po temperamentu koji njima više prija. Ovo je situacija u kojoj se deca bore za moć i uzimaju stvar u svoje ruke kako bi se izborili za sebe, te se favorizovanje jednog roditelja najčešće dešava kada prolaze kroz neku bitnu fazu (prohodavanje ili progovaranje) ili kada, na primer, nastupe prehlade. Deca imaju zrno mudrosti prema kome biraju roditelja za kojeg trenutno procenjuju da ima više kapaciteta da najbolje zadovolji njihove potrebe“, objašnjava ona.
Iako dečije ruke vrlo spretno pomeraju konce kao u lutkarskoj predstavi, roditelji ipak treba da pokušaju da izbegnu da upadnu u ovu zamku i naprave greške koje, kako Milena navodi, vode ka prekidu komunikacije.
„Roditelj koji je favorizovan treba da pripazi da nije uvek na usluzi, da teret i briga oko deteta, i fizička i emocionalna, ne padne isključivo na njega, dok s druge strane drugi roditelj ne bi smeo da se „isključi“, da ne pokušava da sarađuje i stvara bliskost sa detetom. U tim situacijama komunikacija među partnerima je ključna, i trebalo bi da razgovaraju iskreno o tome kako se osećaju, kao i o zajedničkom planu kako će reagovati u tim momentima. Sledeća jako bitna stvar je da ne rade ništa na silu, bez plana ili ideje zašto tako postupaju“, ističe Milena.
Taj dogovor je bitan ne samo za dete, već i za roditelje, jer ovakve situacije neretko mogu da dovedu brak u pitanje, pa su otvoren razgovor, razumevanje i obostrana empatija neki od faktora koji bi mogli da olakšaju ceo proces.
„Jako je bitno da se roditelji ne kritikuju, već da budu podrška jedno drugom. Za mamu je značajno da vidi da se tata trudi i da ne odustaje, za tatu da od supruge dobije dovoljno prostora i da uvaži njegova osećanja.“
U svemu ovome, mame ne bi trebalo da zaborave i svoje mentalno zdravlje, jer na kraju krajeva, deca su rezilijentna bića i lako će se adaptirati na drugog roditelja ukoliko je mama odsutna, a Milena objašnjava i kako bi tate trebalo da postupe u momentima kada ostanu sami sa decom.
„Tako što će negde sa mamom unapred imati plan i dogovor, ali ipak najbitnije je da očevi budu svesni da je to samo prolazna faza, i da ukoliko se dete oseća komfornije uz mamu, ne znači da ne voli tatu. Tada treba da se podsete da su itekako bitni i važni u odrastanju deteta, a mogu sebi reći „Ja mogu da se pobrinem za ovo dete“, „Ostaću smiren“. Jer upravo je to ono što dete želi – da se oseća sigurno. Čak iako ne ide, mogu slobodno da kažu naglas „Sad će tata da se snađe da rešimo ovu situaciju“. Glavni cilj je da roditej ostane motivisan i siguran, odnosno glavni lider u celoj situaciji kako dete dete ne bi osetilo njegovu slabost i preuzelo kontrolu“, ističe Milena.
Ono što bi tate trebalo da izbegavaju je forsiranje dodira, poljupca ili zagrljaja sa detetom. Odlazak u parkić ili kupljenje lišća mogu biti super aktivnosti, odnosno skidanje fokusa sa mame. Ali i ukoliko jeste mama tu, bitno je da i tate budu proaktivne, odnosno da ne čekaju da mame dodaju vodu ili pokupe igračku.
„Ukoliko su oba roditelja prisutna, najbitnije je da se drže zajedničkog dogovora. Odnosno ako su rekli da tata preuzima neku aktivnost kako bi se mama odmorila, od krucijalne važnosti je da oba roditelja poštuju tu odluku, i da mama ne popusti ili uskoči na dečiji plač. Takođe mame ne bi smele tada da se okreću protiv partnera uz rečenice „Ti nećeš da se potrudiš“, „Ti ne znaš“, jer se to opet odražava i preliva na dete. Jer upravo tim kritikovanjem drugog roditelja, indirektno šaljemo poruku detetu da tata ne može da se pobrine za njega. S druge strane, trebalo bi da imamo poverenje u partnera da će rešiti situaciju na najbolji način, i da ne očekujemo da će se to desiti iz prvog puta“, podvlači psihološkinja.
Tada bi mame trebalo da budu jasne i odlučne, a jedna rečenica koja bi mogla da pomogne svima prema Mileninom mišljenju jeste da mama kaže: „Jedva čekam da te sutra ponovo ja tuširam, večeras je tatin red.“ ili „Jedva čekam da vidim kako ćete vas dvoje da izađete iz kupatila čisti i mirišljavi.“
Sem tata, sa odbijanjem od strane deteta muče se i bake i deke i ostali članovi porodice, a Milena ima objašnjenje koje mnogima neće biti lako da čuju.
„Moramo da shvatimo da u odnosu odrasli-dete odgovornost je na nama odraslima. Deca traže i zahtevaju da se mi prilagodima njima, njihovom senzibilitetu i potrebama“, podvlači ona.
Mada se ova situacija neretko javlja i na vrhuncu je do treće ili do četvrte godine detetovog života, izuzetno je stresna za svakog člana porodice i trebalo bi je na sve načine olaškati svakom od njih.
„Ovaj odnos je najstresniji za roditelje pre svega, ali u zdravoj sredini je lako rešiv problem. Mama i tata treba da budu svesni da jedan dečiji plač ne znači traumu, jer su oni mnogo otporniji, i da dogovor roditelja i njihova odluka kako će postupati u datoj situaciji treba da bude jasno dogovorena i izvedena od obe strane u tim momentima.“
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
