Kako nas odnos roditelja proganja u brakovima i vezama

Mirković za početak obašnjava da je važno razdvojiti to da deca s jedne strane čuju, a s druge vide šta roditelji rade.

Postupci ostavljaju više traga od reči

„U dinamici svake porodice postoje dva modaliteta - jedan je šta nama roditelji govore u procesu vaspitanja, recimo, kako bi trebalo da se ponaša idealan muškarac ili adekvatno vaspitana žena, a drugi je učenje po modelu. Može da se desi često da nema nikakve korelacije između onoga što dete dobije kao savet i onoga što vidi u ponašanju roditelja. A deca najviše uče iz onoga što vide, recimo, ako ima dosta konflikata i agresije u odnosu među roditeljima, dete misli da tako treba da bude. Deca nemaju kritičko i logičko promišljanje negde do 12, 13. godine i prosto upijaju ono što im se servira“, kaže za Zadovoljnu Ana Mirković.

Otuda vrlo često čujemo kako devojčice kasnije biraju muževe kao što su bili njihovi očevi, a dečaci biraju žene koje imaju dosta osobina kao njihove mame. Oni naime, te modele komunikacije i ophođenja prema drugima, poštovanja zapravo uzimaju kao standard i onda se lagodnije osećaju kada u životu imaju takvu osobu nego nekog potpuno drugačijeg. Jednostavno, to im je poznato, to su usvojili kao mali.

A to što deca usvajaju od roditelja, nekad je dobro, nekad nažalost loše.

„U rodno neravnopravnom društvu kakvo je i naše roditelji su skloni da daju savet da žena mora da drži kuću na svojim plećima, da mora da zna da pegla, kuva, a muškarac je tu da obezbedi finansijsku sigurnost, što je koncept koji je zapravo odavno prevaziđen u svetu. Zato kod nas ima prostora da se radi i na savetodavnom i na ponašajnom nivou.“

Dete upija i ono što krijete od njega

Pošto je jasno da deca većinu onog što vide kao mala usvoje od roditelja, pitanje je i da li veći trag ostavi ono dobro što vide ili loše, a što posle neretko izbije u vezi ili braku.

„Iako svaki pojedinac više pažnje obrati na loše stvari, prvo ih primetimo, fenomenološki uvek više volimo da pričamo o nečemu što je na ivici, mislim da dobri modeli ostavljaju više traga. Mnogi više vole da evociraju neki lep momenat iz prošlosti, pa kažu kako se deka lepo ponašao prema baki. Loši modeli nikada nisu dobri modeli - osim kada imamo svest o tome da je to loše, pa baš želimo ono kontra. Tada, recimo, sin kaže kako tata nije bio dobar prema mami i da on nikad ne bi tako. Međutim, dok se deca formiraju, ona ne mogu da odluče šta je dobro, a šta loše. I zato bi bilo dobro da su svi modeli dobri, pa da onda to usvojeno kasnije primenimo i na našu vezu ili brak.“

Dakle, jasno je da roditelji treba da paze kako se ponašaju i šta govore, a posebno šta rade jer sve to oblikuje jedno mlado biće.

„Roditelji treba da znaju da svaka njihova reč, svaki njihov gest, svako ponašanje i svaka emocija, pa i ona koju hoće da prikriju, ostavlja dubok trag na njihove mališane i da to njih boji kao osobe, a potom i izbije u njihovim kasnijim odnosima.“

Najgore guranje problema pod tepih

Realnost pak govori da svi mi imamo neki problem koji dete može da primeti. I to je život. Međutim, stanje se komplikuje ako zbog tog problema ne potražimo pomoć, već stvari guramo pod tepih. Deca i to vide.

„Ako potražimo pomoć stručnjaka, tako preveniramo mogućnost da dete raste u toksičnom okruženju. Nažalost, kod nas se često po svaku cenu održavaju ti toksični brakovi, a to stvara nove probleme. Naime, dete oseti i ako roditelji glume da su srećni, a nisu. Da svega toga ne bi bilo i da bismo imali decu koja su kasnije posvećena partneru, ne tuku ga, ne omalovažvaaju, treba problem rešiti u startu. A to je, nažalost, kod nas često utopijski model.“

BONUS VIDEO: DAN MAJKE TROJKI