Istraživanje pokazalo da čak 65% roditelja ima “omiljeno dete”: Prvo, srednje ili najmlađe?

Većina roditelja to ne priznaje, ali veliki broj ima “favorita” među decom, a način na koji se ophode prema tom detetu u poređenju sa njegovom braćom i sestrama može imati dugoročne posledice, piše RTS.

Istraživanja pokazuju da je roditeljsko favorizovanje dece iznenađujuće uobičajeno. Javlja se u oko 65 odsto porodica, a identifikovano je i proučavano u različitim kulturama.

Koliko god da je uobičajeno, ovo favorizovanje može naštetiti dobrobiti dece tokom čitavog životnog veka, od njihovog detinjstva do srednjih godina i dalje. Smatra se toliko važnim faktorom u nizu emocionalnih problema da psiholozi za njega imaju naziv i akronim: “diferencijalni tretman roditelja” (parental differential treatment – PDT).

Međutim, obično se dešava da se braća i sestre iz iste porodice ne slažu oko toga ko je bio omiljeno dete u porodici.

Naravno, to je zato što osećaj da roditelji više vole brata ili sestru krajnje subjektivan, napominje Lori Kramer, profesorka psihologije na Univerzitetu Nortistern u SAD.

Ipak, za osobu koja oseća da je manje voljena nego njeni brat ili sestra, posledice mogu biti duboke. Istraživanja govore da su deca od ranog uzrasta svesna različitog tretmana. Takvo percipirano favorizovanje roditelja povezano je sa niskim samopoštovanjem kod dece, kao i sa anksioznošću u detinjstvu, depresijom i problemima u ponašanju, uključujući rizično ponašanje.

Istraživači u Kini su, na primer, pokazali da je favorizovanje roditelja pokazatelj da li će se razviti zavisnost od mobilnog telefona kod adolescenata. U maloj kanadskoj studiji u kojoj je učestvovalo osam tinejdžera beskućnika, sedmoro je reklo da osećaju da su njihovi roditelji favorizovali brata ili sestru u odnosu na njih, i da su oni oduvek bili “problematično dete”, i da je to doprinelo raspadu porodičnih veza.

Iako je ova studija rađena na isuviše malom uzorku da bi se izvukli širi zaključci, ona ipak naglašava koliko daleko može ići osećaj dece da su manje voljena.

Zar roditelji ne mogu da izbegnu odabir favorita?

Prema mišljenju profesorke Kramer, roditelji to ne rade namerno, a verovatno toga nisu ni svesni.

“Preferencijalni tretman prema jednom od dece može biti prosto zato što je to dete manje zahtevno, što sa njim lakše komuniciraju ili vide više sličnosti između sebe i deteta”, kaže psihološkinja.

Njeno istraživanje o adolescentima i njihovim roditeljima pokazalo je da se u porodicama o tome ne govori, što dodatno otežava otklanjanje psiholoških trauma ili nesporazuma.

“Ako se ovakve situacije rešavaju na delikatan način, gde se niko od članova porodice neće osećati kao okrivljen ili da je to isključivo njegova greška, kroz otvoren razgovor svih strana možda bi mogli da se bolje razumeju”, kaže Kramer.

Roditelji bi, na primer, mogli da pitaju zašto dete smatra da oni više vole brata ili sestru, nego njega.

“Ako roditelj sluša (i) onda pruži razlog za različita ponašanja prema deci, to može učiniti čuda. Dete može shvatiti da postoji praktičan razlog i da se ne radi o tome da su brat i sestra više voljeni.”

Megan Giligan, vanredna profesorka razvojne psihologije i porodičnih odnosa na Univerzitetu u Misuriju, radila je sa Džil Sjutor, profesorkom sociologije na Univerzitetu Perdju i Karlom Pilemerom, profesorom psihologije na Univerzitetu Kornel, na Studiji o razlikama unutar porodice u SAD, longitudinalnoj studiji koju finansira Nacionalni institut za starenje. Projekat je dve decenije pratio različite porodice kako bi bolje razumeli odnose među generacijama. Kao deo studije, istraživači su majkama i očevima postavili direktno pitanje o favorizovanju – za mnoge je to bio prvi put da su uopšte pitani o tome.

Pitanje je bilo: “S kojim od svoje dece osećate najveću emotivnu bliskost?” Nakon malog razmišljanja, veliki procenat majki (75 odsto) je naveo ime jednog od svoje dece. Ostali nisu izabrali nijednog, ili su rekli da se osećaju podjednako bliski sa svima.

Pitali su ih i sa kojim su se detetom najviše sukobljavali i koje je najviše izneverilo njihova očekivanja. Ispostavilo se da je na dete koje je tako označeno imalo posledice tokom čitavog života, pri čemu je “razočaravajuće” dete i kasnije tako tretirano.

Prvorođeni nisu nužno najvoljeniji

Redosled rođenja je igrao ulogu u nekim aspektima favorizovanja, ali možda ne onoliko koliko se često pretpostavlja.

“U odraslom dobu, istraživanja ne nalaze da je ovo nužan prediktor favorizovanja. Konkretno, moja pretpostavka da bi prvorođenče prirodno bilo izabrano kao ‘zlatno dete’ nije potkrepljena naučnim istraživanjima. Za emocionalnu bliskost verovatnije je da će najmlađe dete biti izabrano pre nego srednje ili prvorođeno”, kaže Giligan, a prenosi Zelena učionica.

Ali najjači prediktor emocionalne bliskosti bila su osećanja roditelja da je dete slično njima.

Giligan je takođe istakla stvarnu štetu koja može nastati usled različitog tretmana, koji se pokazao u longitudinalnoj studiji, kao što su loši odnosi između braće i sestara, manje favorizovana braća i sestre nisu uspevala da ostvare dobre partnerske veze i imali su manje pozitivan odnos sa roditeljima.

Nije lako biti omiljeno dete

Biti “zlatno dete” takođe može ostaviti loše posledice.

“Možda bismo očekivali da će omiljeno dete imati mnogo prednosti, međutim, to takođe može izazvati emocionalni stres za odraslu decu. Utvrdili smo da je favorizovanje povezano sa naglašenijim simptomima depresije kod omiljene dece. Verujemo da je to zato što je majčino ‘omiljeno dete’ bilo u konfliktnim odnosima sa braćom i sestrama. Otkrili smo da je ta tenzija sa braćom i sestrama u odraslom dobu u korelaciji sa psihičkim blagostanjem”, kaže profesorka Giligan.

To takođe može dovesti i do nejednakog tereta kasnije u životu. Kada je starim roditeljima potrebna briga porodice, često se okreću upravo detetu koje im je bilo omiljeno, tako da na njega pada najveći teret.

I dok nas favorizovanje može proganjati čak i kao odrasle osobe, naše iskustvo o njemu može se suptilno promeniti kako starimo. Istraživači su pregledali studije o uticaju favorizovanja dece tokom čitavog životnog veka, od veoma male dece do odraslih koji imaju 60 ili više godina. Otkrili su da postoje razlike u tome kako se to manifestuje u različitim životnim fazama. Za mlađu decu favorizovanje se procenjuje po tome koliko vremena roditelji provode sa njima u poređenju sa bratom ili sestrom. Za odraslu decu, kada je njihov nejednak status u pitanju, češće je reč o nejednakoj finansijskoj podršci.

Nemoguće je tretirati decu podjednako

Rešenje je ne tretirati svu svoju decu potpuno isto, kaže prof. Kremer.

“Nemoguće je tretirati decu isto u svakoj situaciji, a ni deca to ne žele. Ona žele da budu prihvaćena takva kakva jesu, njihove godine, interesovanja, pol, ličnost. Ipak, osvešćivanje postupanja prema deci može pomoći roditeljima da izbegnu stalno izazivanje nepravednih situacija”, savetuje profesorka.

Ovo je posebno važno jer deca mogu da nauče obrazac favorizovanja, i kao odrasli, primene ga na sopstveni roditeljski stil i odnose: “Ako toga nismo svesni i ne preduzmemo mere da prekinemo taj prenos, verovatno ćemo usvojiti isto ponašanje”.

BONUS VIDEO:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram