Dva svetska genija za dečiji razvoj nude "magičnu formulu": Ovakvi roditelji će uvek imati jači uticaj na decu nego njihovi drugari

Kad govorimo o čvrstoj vezi između roditelja i dece, većina će pomisliti upravo na taj prvi period, kada su u svemu zavisni od nas, inicijalno najviše od majke. Prva tri meseca bebinog života se kolokvijalno i nazivaju četvrtim trimestrom - jer bebe još nisu svesne da su odvojeni od mame.

Za novorođenče je jedina poznata stvar u ovom ogromnom svetu zvuk maminog srca, uz koji je rasla devet meseci. Zato najlepše spavaju kad ih stavimo na grudi. Dodir naše kože, zvuk našeg glasa, dojka koja zadovoljava njihov primarni instinkt za sisanjem i preživljavanjem - stvorenju kojem je odjednom sve novo i strašno, ove stvari daju utehu i osećaj sigurnosti, a naša nežnost jedina može uvek da ih umiri.

Kako onda od te bezuslovne ljubavi, u kojoj je roditelj poput božanski savršenog bića, dođemo do toga da nas deca u pubertetu napuste i potpuno se okrenu vršnjacima?

Upravo ovom temom bave se najveći svetski stručnjaci za dečiji razvoj dr Gordon Njufeld i njegov učenik dr Gabor Mate u svojoj zajedničkoj knjizi "Hold On to Your Kids: Why Parents Need to Matter More Than Peers" ("Budite oslonac svojoj deci"). Oni kažu - da, normalno je da dete želi da napusti svoje roditelje i da se okrene vršnjacima, međutim, da bismo ih sačuvali i omogućili im da izrastu u jake i stabilne, a pre svega emotivno zrele ljude, moramo da shvatimo da dečija samostalnost nije isto što i ukidanje privrženosti sa detetom.

Ovo je posebno zanimljivo u kontekstu roditeljstva u Srbiji, zemlji u kojoj se i dalje veruje da ćemo decu razmaziti i upropastiti ako ih "previše volimo", tešimo, mazimo, ako smo stalno tu za njih. U duhu te filozofije, mnogi roditelji rano počinju da decu udaljavaju od sebe, verujući da ih na taj način uče samostalnosti i misleći da odvajanje deteta od roditelja i smanjivanje privrženosti osnažuje dete. Naravno, samostalnost je bitna, ali još je bitnije u čemu. Da, treba sami da jedu i piju, da se svlače i oblače, da peru ruke i zube, da se penju na drvo, da padaju sa bajsa, da skupljaju igračke, raspremaju krevet i sklanjaju svoj tanjir sa stola, da sami uče i sami rade domaći, da rano nauče da su samo oni odgovorni za sopstvene postupke i da su greške standardni deo dana i života.

Ipak, ono što nikako ne treba da rade sami nažalost im često prepuštamo - da se bore sa burnim emocijama odrastanja, sa lomovima i prekretnicama koji su u njihovim očima epohalni i nesavladivi i deluju kao krah sveta. To iz naše perspektive zaista mogu biti "samo sitnice" - drugarica joj nije lajkovala objavu na društvenim mrežama, drug samo njega nije zvao na druženje u park, rugaju im se jer nemaju najnoviji ajfon, imaju samo jedan par patika... I tu roditelji upadaju u kobnu zamku - tretiraju ove stvari kao da su nebitne, zauzimajući stav superirornog autoriteta koji "brine o široj slici", detetu drže predavanja sa hladne distance, a ukidaju mu ono što mu je u tom trenutku najpotrebnije - razumevanje i bezuslovnu emotivnu podršku.

Upravo ova potreba deci je nasušna i ako ne uspemo da je zadovoljimo - oni odlaze od nas i utočište pronalaze među vršnjacima. Živimo u svetu u kojem su veze između roditelja i dece sve krhkije, a koji je sve više usredsređen na vršnjake. Za roditelje koji se pitaju kako da zadrže uticaj na svoju decu, dr Gordon Njufeld i dr Gabor Mate ponudili su dubok uvid u ovu temu, ističući ključne strategije koje roditelji mogu da primene:

Stvaranje snažne emocionalne veze

Jedan od najvažnijih koraka je uspostavljanje čvrste emocionalne veze sa detetom. Ova veza omogućava deci da se osećaju sigurno i voljeno, što ih čini manje podložnima vršnjačkom pritisku. Roditelji bi trebalo da provode kvalitetno vreme sa svojom decom, slušajući ih i razumevajući njihove osećaje.

Postavljanje granica i pravila

Jasno postavljene granice i pravila pomažu deci da razumeju šta se od njih očekuje. Roditelji bi trebali da komuniciraju svoja očekivanja na otvoren i pozitivan način, objašnjavajući razloge iza tih pravila. Ovaj pristup može pomoći deci da razviju sopstvene vrednosti i postanu otpornija na pritisak vršnjaka.

Pružanje uzora

Roditelji treba da budu uzori svojim klincima. Prikazivanjem pozitivnih ponašanja i vrednosti, roditelji mogu inspirasati decu da usvoje iste norme. Aktivno učestvovanje u životu deteta, kao što su zajedničke aktivnosti ili razgovori o važnim temama, pomaže u jačanju ovog uticaja.

Otvorenost za razgovor

Stvaranje okruženja u kojem deca mogu slobodno izražavati svoja osećanja i misli ključno je za održavanje komunikacije. Roditelji treba da budu dostupni za razgovor o problemima sa vršnjacima, omogućavajući deci da se osećaju podržano i shvaćeno.

Uključenost u život deteta

Roditelji bi trebali aktivno učestvovati u životu svog deteta, od sportskih aktivnosti do školskih događanja. Ova uključenost pomaže u jačanju veze i omogućava roditeljima da bolje razumeju svet u kojem njihova deca žive.

Zaključak je jasan - da bi roditelji imali veći uticaj na svoju decu od vršnjaka, potrebno je da ulažu u emocionalnu vezu, postavljaju jasne granice, budu uzori i ostanu otvoreni za razgovor. U vremenu kada vršnjački pritisak može biti snažan, roditeljska podrška i prisutnost ostaju neprocenjivi.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram