"Srećna sam što nisam roditelj": Tekst čuvene nastavnice srpskog Anđelke Petrović otrezniće vas u sekundi

Popularnost Anđelke Petrović nije samo rezultat uspešnih metoda podučavanja: ona je i društvena ličnost, poznata na Instagramu kao just_srpski, gde se povezuje s učenicima i kolegama širom sveta.

Njen akademski put obeležen je Fulbrajt stipendijom, koja joj je otvorila vrata novih ideja i pristupa obrazovanju. Sada, kao jedan od 35 izabranih nastavnika koji će učestvovati u prestižnoj konferenciji Nobelovog komiteta, Anđelka se suočava s izazovima i prilikama da učini nešto više od samog predavanja. U njenom razredu, tradicionalne metode ustupaju mesto kreativnim strategijama koje koriste društvene mreže i internet kao alati za angažovanje i inspiraciju.

Priča o Anđelki Petrović nije samo o obrazovanju, već i o snazi inovacije, strasti i hrabrosti da se pomere granice učenja, a njena posvećenost i vizija transformisale su živote njenih učenika.

Ova čuvena nastavnica često ističe da se u svom poslu mnogo više problema ima sa roditeljima svojih đaka, nego sa samom decom, a u kontekstu nekih konkretnih slučajeva napisala je na svojim društvenim mrežama tekst naslovljen sa: "Neostvarena kao majka". Prenosimo ga u celosti:

"Od kada sam počela da razmišljam o roditeljstvu smatrala sam da bih bila loša majka. Jedna od onih smaračica koje se svom detetu obraćaju rečenicom “znaš li ti čega sam se sve odrekla da bih te rodila” - kao da je dete tražilo da bude rođeno. Bog sve, srećom, uredi kako valja i dolikuje. Zato sam dobar nastavnik i zanimljiva tetka. Puna kapa, ako mene pitate. Jer roditeljstvo je najvažnije zanimanje na svetu. I tu ne bi trebalo da se, narodski rečeno, fejluje.

A u mom školskom univerzumu...

Danas sam konačno stupila u kontakt sa mamom koja ignoriše moje mejlove i poruke glede izostanaka deteta iz škole. Veli, njen sin danima nosi opravdanja u rancu, ali (obrt u radnji) - ja nisam u školi. Htedoh da se nasmejem, od muke, jer mamin sin već treću godinu u školu ne nosi ni svesku, ni olovku, ni knjigu. Konsekventno - ni ranac, jer šta bi stavio u njega? Opravdanje?! Mama izbegava odgovornost, ali je rada da taj teški teret svali na moja pleća.

Tako sam prošle godine imala roditelje. Mama i tata. Uvek dolaze zajedno na “otvorena vrata”. Njihov problem su loše ocene. Moj problem je što se dete oseća loše. Oni pričaju svoje. Ja drvim svoje. Dijaloga, pa tako ni pomaka, nema.

Požalim se mojoj drugarici-učiteljici komunikacije. Gorko se nasmejla kad sam je pitala kako, zaboga, roditeljima nije važnija dobrobit deteta, koga briga za ocene?! A i one će se popraviti kad detetu bude bolje. Otkrila mi je tajnu. Kada ocene nisu u redu, to je, reklo bi se, problem škole i nastavnika. Kada se dete ne oseća dobro, koren problema je u kući. Roditelji ne žele da prihvate odgovornost i priznaju da su, narodski rečeno, fejlovali. Lakše im je da upiru prstom u mene, traže i nalaza krivca u školi...

Koliko god to čudno ili društveno neprihvatljivo zvučalo, srećna sam što nisam roditelj. To najvažniji posao na svetu. Prilično sam sigurna da ga ne bih obavila valjano. A dete ne zaslužuje lošeg roditelja. Jer nije ni tražilo da bude rođeno."

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram