Moj odnos sa finansijama je oduvek krajnje paradoksalan.
Sa jedne strane uvek sam bila svesna koliko je materijalna sigurnost važna, sa druge nikada nisam umela da naplatim sopstveni rad, cenim svoje vreme i ne osećam preplavljujuću sramotu svaki put kada konačno dobijem finansijsku nadoknadu za ono što sam proizvela.
O paklu u kome sam se nalazila svaki put kad treba da procenim koliko nešto treba da naplatim, bolje da i ne govorim. Prolazila bih kroz uzastopne vrtloge misli, ispitivala po kojim sve kriterijumima da formiram procenu, uvek sam sumnjala u vrednost svog doprinosa i na kraju, kao po pravilu, dok sam prolivala krv suze i znoj da nešto uradim najbolje što mogu proklinjala bih trenutak u kome sam pristala da radim na projektu “za tako male pare”.
Dosta dugo sam mislila da je to zbog toga što prosto plivam u umetničkim vodama, a ljudi nekako kao da podrazumevaju da umetnice mogu živeti na hlebu, vodi i osećaju “ispunjenja” koje im profesija donosi.
Ako i ne postoji takva predrasuda, postoji jedna možda još mnogo gora, a to je da je kreativnost nekakva magija koja samo tako dolazi kreativnim ljudima I ta “magija” ih ništa ne košta. Ali dobro, ovo nije tekst o predrasudama tog tipa, već o tome da mi je jedan Instagram post koji objašnjava pojam finansijskog posttraumatskog stresnog poremećaja konačno otvorio oči.
Ova Instagram stranica jedna je od mojih omiljenih, ali sam im na ovom postu zahvalnija kao nikada pre.
Umesto da nastavim da verujem kako sa mnom prosto nešto nije u redu, brzo sam se prepoznala u pitanjima navedenim u highlitshu na ovu temu i kockice su polako krenule da se sklapaju.
Izbegavanje gledanja i plaćanja računa? O da, ostavim ih po strani, ali onda kada dođe taj sudnji dan ostavim celo prepodne za to, ne bih li naglas izgovarala svaku cifru na žiro računu pošto me je veliki strah da neku cifru ne pogrešim, a nakon toga se osećam iscrpljeno kao da sam trčala maraton.
Fokus na zarađivanju po cenu zanemarivanja emocionalnog zdravlja? Pa sav novac koji sam zaradila morala sam zauzvrat da dam na psihoterapiju!
Opsesivne misli o novcu ili gubitnku novca? Koliko puta dnevno vi proverite stanje na računu na aplikaciji čisto da se uverite da novac nekako nije pobegao?
Mislite da niste vredni novca ili naplaćujete premalo za svoje usluge ili ne pregovarate o povišicama? O ovome bolje više da ne pišem…
I da, kao neko ko redovno i ulaže u svoje mentalno zdravlje, i iako sam osvetlila sve svoje traume iz
detinjstva i rane mladosti kada sam prekinula svoje školovanje i preuzela na sebe ulogu nekoga ko će puniti porodični budžet, nikada sve to nisam tako konkretno zapisala stavku po stavku i dala mu ime – finansijski posttraumatski stresni poremećaj. Ne mogu da objasnim kako i zašto, ali kada sam konačno sabrala dva i dva, osetila sam neku vrstu velikog olakšanja. Posebno zbog toga, što u ovom instagramičnom svetu gde svi deluju kao da drže konce u svojim rukama i žive hedonističke bezbrižne živote čija lepota staje u penaste crteže na kapućinima, ja konačno kapiram da ne da nisam sama, nego realno, najmanje pola Srbije pati od finansijskog posttraumatskog stresnog poremećaja a da toga, na taj način nije svesno, jer eto, nekako su se kroz snalažljivost, šalu, rođake sa sela i Božiju volju preživele I te devedesete.
I šta ćemo sad?
Pa sad ćemo da radimo na sebi. Ne znam šta bih drugo zaključila. Želim da verujem da u znanju leži moć.
Sad možemo biti malo manje stroge prema sebi, može da prestane da nas grize savest zbog zameranja našim roditeljima što smo svedočili svim tim svađama zbog loše finansijske situacije. Jer to što razumemo pritisak i pakao koji su oni osetili I znamo da su davali sve od sebe, ne znači da to na nas nije ostavilo traga. Možemo pogledati prošlosti u oči i malim koracima raditi na tome da nas ta prošlost više ne kontroliše. Svesna sam da je sve to mnogo lakše reći nego učiniti, ali ništa nas ne košta da probamo.
***
Bonus video: Stvari koje često gubimo
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
