Već desetak dana radim od kuće. Nisam oduševljena, u startu sam znala da će biti smor, ali mirnija sam kad mi se ne završava svaki dan prebrojavanjem kontakata i tripovanjem da me je nešto "žacnulo" u plućima. Posebno otkad sam uspela da izbegnem najgluplju zamku u koju se tako lako upadne.
Frilenseri na primer, jako dobro znaju da organizuju svoje vreme u skladu sa zadatim rokovima, međutim ako godinama idete na posao i provodite određeno vreme u kolektivu, rad od kuće može da bude ozbiljan izazov. U prvom talasu korone, kad smo prvi put mogli da biramo da radimo od kuće, znam mnoge kojima se to malo obilo o glavu. I meni je, zamalo.
Prvo je bilo slatko, kao, kod kuće sam, a nisam bolesna. Mogu da spavam malo duže, a ne moram ni da razmišljam šta ću da obučem – može mi se da ceo dan provedem u trenerci. Nema šta da mi odvlači pažnju, možda i brže završim s poslom, pa da mogu da se posvetim nekim drugim stvarima. Na kraju, pravi trenutak da počnem zdravo da se hranim i počnem redovno da vežbam. A kao i svi, u tom momentu imala sam toliko ideja o „kvalitetnom radu na sebi“. Naravno, ništa od toga.
Pročitajte još:
Samo nekoliko dana trebalo je da taj „luksuz“ dođe na sledeći nivo – eto, ne moram danas da perem kosu, zima je, a i ko će me videti; ju, zaboravila sam da jedem, sad ću naručim nešto „nevaljalo“; ma šta me briga, ostaću u pidžami, ionako nigde ne izlazim, a taman ću posle malo da prilegnem, jer me ubiše leđa od neudobne stolice. Ili, neću, jer se posao lako izlio van radnog vremena.
Ionako nisam mogla da mrdnem zbog policijskog časa, a pri kompu sam, pa zašto da ne ubacim još neki tekstić. Sagovornici su se opustili, pa su znali da zvrcnu i u večernjim satima, čisto ako može nešto da se doda. A moglo je, jer opušteno, tu sam svakako, uz komp…
I tako uhvatih sebe kako zamalo upadam u zamku rada od kuće, gde se posao i kuća stapaju na najružniji i najtužniji način. Bila sam po ceo dan kod kuće, a gotovo da nisam imala slobodno vreme, ili ga bar nisam doživljavala. Nisam išla na posao, a izgledala sam gore nego ikada i nikog viđala nisam. I osećala sam se grozno, iscrpljeno i odsečeno od sveta u svom „vanrednom stanju“. Srećom, brzo sam se trgla, a ovog puta nisam ponovila greške.
Sad radni dan od kuće organizujem kao da je stanje redovno. Ustajem u isto vreme kao kad idem u redakciju, tako da imam dovoljno vremena da se malo skockam i na miru popijem kafu. Ok, i dalje sam u trenerci i ne šminkam se, ali izgledam dovoljno pristojno da se ne štrecnem kad prođem pored ogledala i nemam problem da otvorim vrata ako neko naleti. Zamenila sam stolicu, sredila sto, tako da sad malo više liči na radni prostor, a kad završimo i urednica da „voljno“ – gasim komp i ne javljam se na nepoznate brojeve. I hvala bogu, sad bar mogu da izađem i posle pet, a mogu i da organizujem privatni život tako da se oduprem „novom normalnom“ starim stvarima koje me drže u mom ritmu.
Znam, nije „topla voda“, ali možda nekom bude korisna lekcija.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
