Odrasla je na masti i hlebu, majka je tražila da je obore na prijemnom, a ona je u inat svima postala omiljena jugoslovenska glumica

Stanislava Pešić je rođena u Beogradu, a pohađala je Osnovnu školu "Vuk Karadžić". Rođena sestra joj je političarka Vesna Pešić.

"Ni­sam bi­la ni mir­na ni po­vu­če­na. Na­pro­tiv, uvek sam vo­le­la da se tu­čem. Or­ga­ni­zo­va­la sam boks me­če­ve i rvač­ka tak­mi­če­nja, iz ko­jih sam iz­la­zi­la kao po­ra­že­na stra­na. Uop­šte, de­tinj­stvo pam­tim po po­se­ko­ti­na­ma i mo­dri­ca­ma, za­vo­ji­ma i fla­ste­ri­ma", rekla je o svom detinjstvu Sta­ni­sla­va.

Kao devojčica posebno je bila vezana za svoju baba Desu iz Zaječara.

"Ta­ti­na pla­ta bi­la je ma­la i, za raz­li­ku od dru­ge de­ce, mi ni­smo ima­le da je­de­mo med, već smo uži­na­le mast i hleb. Ule­tiš u ku­ću, ba­ba na­ma­že mast na hleb i trk na­po­lje. Pri­zna­le smo da nas je sra­mo­ta što mi je­de­mo mast, a dru­ga de­ca med. Su­tra­dan, ba­ba ko­ja se te­ško kre­ta­la, do­šla je do še­ta­li­šta i iz­da­le­ka, ko­li­ko je gr­lo no­si, po­vi­ka­la: Ve­sna, Mir­ja­na, Sta­ša, uži­na! Me­da i ’le­ba! Po­ju­ri­le smo kao bez du­še, a ba­ba nam je uva­li­la to­pao hleb u ru­ke i re­kla: Tr­či­te dok se ne slo­ja­ni, ni­kom ne daj da pro­ba, je­di­te br­zo! A sa­mo je za­gre­ja­la hleb, mast se is­to­pi­la i mi smo do­bi­le ‘me­da i hle­ba’", pričala je Stanislava Pešić.

Od tinejdžerskih dana je želela da glumi, a kada je kao gimnazijalka htela da upiše glumu njena majka je od komisije tražila da je obore. Kada je došla na prijemni, pitali su je ko­je se ri­be ga­je u Pre­span­skom je­ze­ru, a ka­da je od­go­vo­ri­la da ne zna, re­kli su joj: "Vi že­li­te da bu­de­te glu­mi­ca, a ne zna­te ko­je ri­be ži­ve u Pre­span­skom je­ze­ru!"

Nakon studija glume na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu angažovana je u Narodnom pozorištu. Imala je 60-ih nekoliko glavnih rola u filmovima, ali najveću slavu joj je donela uloga Olge u seriji "Pozorište u kući".

"Že­ne u Za­gre­bu su se obla­či­le kao ja, u Lju­blja­ni su se kao ja če­šlja­le, u Sko­plju sme­ja­le kao ja. Pu­bli­ka nas je sve pod­jed­na­ko vo­le­la: ka­mi­on­dži­je su le­pi­le mo­je sli­ke, a voj­ni­ci Ljiljane La­šić", rekla je tim povodom.

Kako je izjavila u jednom intervjuu - obožavala je slaninu i čvarke, nije volela da vežba, ali je važila za jednu od žena sa najboljim stilom u Jugoslaviji. Zbog suve kože nikada se nije umivala, lice je čistila isključivo mlekom za skidanje šminke, a rekla je i da je za njen besprekoran ten ključan san.

"Grize me savest kad vidim kako ništa ne žrtvujem lepoti. Mnogo više polažem na toaletu", rekla je u intervjuu za "Praktičnu ženu" 1966.

Na Televiziji Beograd Stanislava je radila i kao voditeljka programa za decu.

Godine 1992. obolela je od raka. Poslednje godine života, dok se borila sa bolešću, ostale su zapisane u njenom dnevniku, pretočenom u knjigu "Devetnaest društvenih igara" koja je objavljena nekoliko meseci pred njenu smrt. Svojoj deci je tokom bolesti pisala i oproštajna pisma.

O sebi je napisala da je "sve pogrešno odigrala, bila neodlučna kada je trebalo da bude odlučna, uverena da je ružna onda kada je bila najlepša".

Umrla je 1997. u 56. godini.

Iza sebe je ostavila dva sina - Peru i Ivana. Njen sin Ivan bio je u braku sa glumicom Vanjom Ejdus sa kojom ima ćerku.