Nadam se da smo kroz prōšli tekst svi zajedno i konačno utvrdili kako je i zašto sve otišlo u falus. Nadam se da ta činjenica nije mnogo teško pala, pogotovu onima koji imaju potrebu da urade nešto povodom toga.
Strašno je to, osećati potrebu da spasite svet. Osim što nije, zato što niko od nas ne traži da spasimo svet već samo sami sebe. Ali one prave, autentične, sebe od kojih bežimo od trenutka kada nas je svet ukalupio i ubedio da je neskrivena ranjivost slabost, čovek čoveku vuk a ljubav i nežnost najveća stigma.
Ne bih ovo tvrdila sa ovakvom sigurnošću da nisam skoro pogledala film „Mudrost traume“(The Wisdom of Trauma) koji možete pogledati besplatno na internetu do 1. avgusta. Film nam svima najiskrenije preporučujem jer je urađen sa merom, preciznošću i sa punim poštovanjem prema svim ranjenim osobama koje su u njemu i koje nam pričaju svoje priče. Moram reći i to da filma ne bi bilo da nije neverovatnog Gabora Matea, čoveka čiju je neverovatnu dušu iznedrila direktno trauma Holokausta. Doktor Gabor Mate, koji je pronikao u ovisničku prirodu ljudi, a koji je i sam usled traumatičnog detinjstva postao radoholičar, svoje je radoholičarstvo pretvorio u „uspešnu“ doktorsku karijeru. Mate, poreklom Jevrejin iz Mađarske, u filmu nam prvo objasni da je kao beba bio ostavljen kod rođaka u izbeglištvu, nakon što mu se majka borila za goli život i kako ga je pritisak antisemitizma doveo do toga da, bežeći od osećaja neželjenosti (blago rečeno), postane onaj koga svi trebaju i od koga svi zavise – doktor.
E sad, možda se pitate kakve veze sve ovo ima sa svetom i nama koji smo otišli u falus odnosno koji se davimo u vrtlogu materijalizma, senzacionalizma, korumpiranog urbanizma, i svih sličnih izama… Pa, svakakve. Strašno je kako smo kao ljudska vrsta sposobni da napravimo jedan Cern, dakle čitav podzemni grad da bismo pronikli u samu prirodu čestice, ali nismo u stanju da razumemo ni trun sopstvene emocije i spostveni um. Verujem da odatle što smo slepi kod očiju i dolazi svo ovo zlo koje priređujemo sebi i jedni drugima, a doktor Mate mnogo mi je pomogao da to svoje verovanje osnažim.
Već dugo sam na putovanju povezivanja sa samom sobom i pronalaženja svog mesta u svetu koji će mi istovremeno obezbediti egzistenciju, ali tako da mi ne proždere dušu. Usput sam shvatila da ne mogu popraviti niti druge niti svet, već da će najveći od svih uspeha biti ako iz udobnosti svoje kože uspem da emitujem veru u dobro u nama i u neuhvatljivu težinu postojanja koje samo to dobro može pretvoriti u lepotu.
Kako se postiže udobnost u sopstvenoj koži? Tako što stanemo. I pustimo da nas bol sustigne kao i sve ono od čega bežimo u radoholičarstvo ili već nekakvu drugu ovisnost. To što u raznorodnim procesima proizvodnje zujimo levo desno kao muve bez glave i probijamo raznorazne „granice“ i „rekorde“ ne znači da nismo trasirali ljudsko postojanje na Zemlji na put za nepovrat. Zato je jako, jako važno da probamo da stanemo.
Važno je prekinuti tu utrku sa bolom i shvatiti, najvažnije su i najveće one bitke koje se spolja ne vide.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
