Ne mogu da vam nabrojim koliko puta me je neko zaustavio na ulici i pitao za smer, a da sam ja rekla da ne znam ili da nisam odavde. Em što jesam, em što znam gde treba da uputim osobu, ali prosto mi nije bio dan ili mi se nije dalo da se zamlaćujem razgovorom sa nepoznatim ljudima. Ispadam tako poprilično nadrndan lik - što u Bosni ne možete sresti.
Majka mi je Bosanka i nebrojeno puta je istakla kako smo (mi) Sremci neljubazni, te kako su i ljudi u Beogradu hladni. Uvek mi je to bilo čudno, ipak odavde sam, i najnormalnije mi je da me neko otkači ukoliko postavim pitanje. Koliko puta sam samo pitala nekoga usput kuda da idem, i usputno bi rekli samo ovuda – da bi to „ovuda” na kraju ispao potpuno pogrešan pravac.
Uvek su mi mamini prijatelji delovali neizmerno toplo i gostoljubivo, ali mislila sam se u sebi – prijatelji smo, valjda to tako i treba. Dok eto, nisam imala priliku da boravim u Bosni par dana i uverim da se da su svi sa kojima smo se susreli upravo takvi.
Prošle godine smo u Visokom stigli u smeštaj, gde nas je gazda dočekao kao rod rođeni. Kako je smeštaj bio daleko od Tunela Ravne – gde sam svakodnevno išla – ponudio se da nas vozi svaki dan i skupi nas kad budemo želeli nazad. Mislila sam da je to reda radi, i da to sad kaže samo da ostanemo, a posle će biti kako bude. Iskreno nisam očekivala da će ispoštovati svoju reč. Ali on je svako jutro čekao da ustanemo, nije se spuštao do grada da ispuni svoje obaveze, nego je raspored totalno uklopio sa našim. Čak smo jedan dan krenuli peške, jer nam je bilo glupo što se čovek toliko cima oko nas, što nam je on i zamerio i prekorio nas što se mučimo po suncu. Ipak je već bio avgust.
Ukoliko nam je trebalo bilo šta u gradu, vodio bi nas gde je najjeftinije i čekao ispred prodavnice. Da ne pričamo o tome, pošto smo bili dugo, smanjio nam je i cenu smeštaja, a to gorivo i njegovo vreme naravno da nije uključio u cenu. Čak su i za rođendan mog momka spremili roštilj i okačili zastavice i balone – jer za dernek se živi.
Kako je Visoko mali grad, retko gde ima menjačnica, posebno ne ona koja radi vikendom i nažalost nam na nekoliko mesta nisu zamenili novac bez lične karte (koju ne nosim sa sobom u inostranstvu, jer bi to inače bila prva stvar koju bih izgubila). Čuvši kako negodujemo, po vrućini, prišao nam je jedan dečko.
„Koliko treba da promenite?”
„50 evra, ali nikako da nađemo gde.”
„Hajde sa mnom, nemam toliko kod sebe, ali znam nekog ko ima.”
Začuđeno smo krenuli za njim i prošli dva, tri kafića. Ušli smo u sledeći i dečko viknu: „Šefe, de zamjeni im novce, muče se po suncu, tužno mi ih bilo gledat”, što je šef i učinio. Zahvalno smo izašli iz lokala i u neverici prokomentarisali situaciju. Ne da nismo to nikad iskusili, nego je pitanje da li bismo se mi tako postavili da se nađemo u cipelama tog dečka.
Moj momak je na poslovnom putu u Srebreniku imao susret sa najboljim taksistom na svetu. Njih troje su seli u kafić i poručili, i ubrzo shvatili da nemaju ništa u kešu osim malo jače od hiljadu dinara i pet evra, on se bacio u potragu za menjačnicom – ali nje ni na vidiku. Pokušao je da se obrati taksisti sa molbom da mu promeni novac tako da uzme sebi pola, da njih troje mogu bar kafu da popiju. Taksista je uznemireno odgovorio: „Da te nisam čuo da to pitaš, ja ću vam naći nekog da promeni, a ako ne nađemo ja ću vam platiti kafu. Pozvao je par kolega, i novac je zamenjen, ali im je ipak falilo pet maraka za parking. Nije hteo da uzme evre za parking, samo je izvadio pet maraka i rekao – u redu je, izvolite.”
#related-news_0
Kad vam fali nekoliko maraka za gorivo – ni to nije frka. Sipala sam benzin u okolini Bjeljine i kako sam imala 20 i 50 evra kod sebe, a račun je bio skoro 30 maraka, pružila sam mu novčanicu od 50 evra. Čoveku na kasi kao da nije bilo jasno što to činim: „Ma daj mi tih 20.”
„Ali onda mi fali 8 maraka.”
„Pa, šta? Daćeš mi nekad. Aj sretno.”
Nije to neka cifra, to je oko četiri evra. A znate li vi nekoga ko bi kod nas na pumpi ili prodavnici oprostio 500 dinara? Ja se iskreno nisam srela sa takvom osobom.
Ne daj Bože da u prodavnici zamolim da odem u toalet. Uvek bi odgovor bio: „Nemamo toalet za mušterije.” Dok sam nakon kupovine kafe i nekoliko stvari u prodavničici u nedođiji Bosne, upitala da li imaju toalet i naišla da vrlo čudan odgovor i reakciju: „Bona, što ne reče odmah? Jesi ti to kupovala samo da bi išla u WC? Ma hajde samo idi, jesi luda…”
Očigledno da jesam. Ili smo mi ili su oni. Neko jeste.
Ali poseta Bosni mi vraća veru u ljude.
Kao i Vera koja radi na ulazu u Tunele Ravne koju je moj momak pitao da mu da jednu rizlu i filter za duvan, jer nigde ne možemo da nađemo trafiku koja radi nedeljom. Ne samo da mu je nagurala u ruke dva pakovanja rizli nego i čitavo pakovanje filtera, uz reči da ona ima trafiku ispred kuće i da može usput da kupi. I nakon mora svratili smo u naše omiljeno Visoko da posetimo tunele pred polazak kući, nažalost zakasnivši na ulaz. Pitali smo Veru da li je kasno da uđemo, na šta je ona skočila i poručila svojim kolegama da nas proguraju ispred turista jer znamo puteve. I sve to ne naplativši nam ni kartu!
Ako ih pitaš nešto da ne znaju gde je ili šta je, napnu se iz petnih žila da ti pomognu. Uhvate te za ruku i odvedu do onog ko može da ti nađe rešenje.
Vicevi o Bosancima i dalje su smešni, ali se od njih može naučiti šta je velikodušnost, gostoprimstvo i šta znači biti dobar domaćin.
Ili da bar – nije teško biti fin.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Bonus video: Kućni ljubimci za mirniji život
