Šta me je Dragana Mirković naučila za dva dana u Pirotu

Na 15 kilometara od Pirota nalazi se Temska, obećana zemlja, Eldorado na jugu Srbije koji ja ne propuštam da posetim makar bila i samo u prolazu.

Okružena šumama Stare planine, u Temskoj vodu možete da pijete iz česme na ulici koja nesmetano teče cele godine. Ima jedan put, dve radnje, jednu školu i oko 900 stanovnika. Dometa nema, ali vam i ne treba jer tamo idete kad vam je potrebno da na neko vreme nestanete u drugoj dimenziji.

Sa druge strane Pirota, na 24 kilometara udaljenosti, nalazi se Babušnica, a u Babušnici Vurdijada, a na Vurdijadi, ni manje ni više, nego Dragana Mirković, tako da je ovo oda srpskom selu, jugu naše zemlje i moćnim ženama koje voze kola po planinskim gudurama i pevaju 6 sati bez pauze.

U subotu ujutro, 4 žene iz ravne Vojvodine i jedna Nemica sele su u pozajmljenu Alfu i krenule 300 kilometara na jug Srbije zarad peglane kobasice, vurde i dobre rakije. U Pirotu nas je čekalo poznato lice mog prijatelja Danila koji nas je odveo na čuvenu staroplaninsku i pirotsku picu od koje, kako kaže, sa svakim zalogajem strada bar jedan Italijan.

Punih stomaka smo krenule u Babušnicu da jedemo vurdu, a naša prijateljica iz Nemačke se sve vreme smejala oko glave ponavljajući kako je Srbija provod njenog života.

Ako ste smeli i hrabri kao ja i krenete nežnim sportskim autmobilom u Babušnicu, pripremite se i psihički i fizički. Ja sam se osećala kao da vozim reli, bila sam Sebastijan Loeb, a Nevena na suvozačevom je preuzela lik Danijela Elene upozoravajući me na nagibe i krivine koje su se očitavale na gugl mapama, dok se za nama stvarala kolona vozila sa pirotskim tablicama i verovatno iskočenim vratnim žilama jer ja vozim opreznih 50.

Nažalost dok smo stigle, vurde više nije bilo ali je zato na bini bila Dragana Mirković obučena u zlatne kaftane već uveliko pevajući od 6 popodne. O liku i delu Draganinom, sramotno znam vrlo malo - živi u dvorcu, pevala je u Južnom vetru i ima svoju televiziju.

Moja prijateljica Milica je umela da mi govori tokom cele srednje škole kako je Dragana ozbiljan profesionalac još od 80-ih godina prošlog veka i najprodavaniji umetnik na prostoru bivše Jugoslavije i kako ja nemam pojma šta je dobro.

No bilo kako bilo, Dragana je zaista profesionalac koji je bez daha pevao više od 5 sati na temperaturi koja je bila skoro na nuli. Pošto su se drugarice grejale rakijom i pevale iz sveg glasa, meni je ostalo samo da posmatram pevačicu i razmišljam o svom životu jer sam bila trezni vozač lađe bez kormilara.

"Gledaj je samo, ima 54 godine, dvoje dece, peva bez pauze 5 sati, zaslužila je da istetoviram njen mali portret negde na svom telu", govori mi egzaltirano Nevena na uvo.

U tom momentu Dragana u mikrofon navija sama za sebe, "Idemo Dragana Mirković, idemo Babušnica", viče žena sebi pohvale, a hiljade ljudi vrišti od sreće.

I ja se nešto mislim, što ne bih i ja sebi s vremena na vreme viknula koju pohvalu. Ne moram da budem na bini i da imam mikrofon, možda je dovoljno da stanem svako jutro ispred ogledala i kažem "Idemo bre Isidora Atanacković", i što ne bi svaka od nas svakog jutra navijala malo za sebe?

Je l' mi treba da se odvezem na drugi kraj svoje zemlje da bih se podsetila da sam u stvari i ja veliki car?

Je l' mi treba da mi pirotski policajac kaže "sine svaka čast, iz Pančeva si dovezla" da bih se osetila kao snažna žena?

Je l' neophodno da se celog života dokazujem u muškim stvarima da vratim sebi izgubljeno samopouzdanje?

Ako sumnjate u sebe, okupite i vi 4 drugarice i put pod noge, možda na vašem putu neće biti Dragane Mirković da vas nečemu nauči ali će sigurno biti osećaja snage i slobode, pa kad se vratite kući, možda i vi krišom svakog jutra počnete u ogledalu da navijate baš same za sebe.

***

Bonus video: Nina je jedna od retkih automehaničarki u Srbiji