Duga kosa je odavno simbol ženstvenosti. Ukoliko se malo udubimo u filmove i serije, pretežno sve žene imaju dugu, negovanu kosu. Iako se trendovi menjaju i svake sezone je neka frizura moderna i zastupljena, tu dugu kosu ne može ništa da zameni. Osim mašinice. Tokom hemioterapije mašinica je idealna zamena.
Piše: Selena Ribić
Svoju kosu sam puštala do pola leđa. Svaki put kada je bilo vreme za frizera, nekoliko dana pre sam morala psihički da se pripremam za tu intervenciju. Da, bez preterivanja kažem intervencija, jer iako je bilo u pitanju skraćivanje krajeva od nekoliko centimetara, grčevi u stomaku su bili kao da se šišam na keca. Majka me je zabrinuto pratila, jer se dešavalo da se ošišam na stepenasto i dođem kući u suzama. Znam, zvuči kao preterivanje… Tešila bih se tada sa – narašće. Kada ću da eksperimentišem, ako ne sad? Tu su i ostale zablude u koje sam sebe ubeđivala pre nego što izađem među ljude.
Svaki naredni odlazak kod frizera je toliko jasno isplaniran, sa uputstvima datim frizerki kao da se radi o ozbiljnom projektu na kojem timski svi radimo. Zato je vrlo važno da su svi članovi tima usaglašeni, što se retko kada dešavalo. Uvek je bilo nešto što nije odrađeno baš po mojoj želji i kosa koju sam gledala na podu mi je zadavala noćne more. Dok nisam morala da se ošišam na keca…
Onog trenutka kada mi je ustanovljen kancer jajnika, vrlo često sam razmišljala o toj hemioterapiji i njenim posledicama. Pričala sam sa lekarima o mučnini, o bolovima, ali se nekako nismo mnogo zadržavali na opadanju kose. Prosto, njima to nije bilo toliko važno koliko im je bitno da sam ja svesna toga šta me sve čeka. Nije ni meni bilo toliko važno, dok kosa nije počela da opada.
Mnogi ljudi, namerno ne govorim pacijenti, su puštali da im kosa sama opadne. Cela. Neki su i mene savetovali da učinim isto. Ostane po koji pramen, marama i život ne mora puno da se promeni. Ali taj bol koju opadanje kose nosi sa sobom – nisam očekivala.
Kažu da je bol pri opadanju usled hemioterapije, sličan onom kada kosa opada usled alopecije. Čudan nekako, pomalo svrbi i nije baš kao da je prijatno nositi tu maramu. Nije prijatno ni spavati na jastuku, a ne nositi nešto na glavi po ceo dan. To mi prosto nije bilo prihvatljivo. Sa raznim problemima svako od nas živi svaki dan, ali to nije bio problem na koji pristajem. Tako je na red došla mašinica.
Bio je to ritual. Neke druge vrste, ali pristupile smo mu slično. Frizerka, ovog puta ona ista koja me šišala od malena. Ona koja je morala da ispravlja krive šiške koje sam odlučila da ošišam u 11 uveče u šestom razredu. Ona koja mi je u osmom razredu farbala pramenove u crveno, jer sam želela da ličim na Avril Lavinj. Ona koja živi preko puta mene i pratila je svaku moju fazu života, a samim tim i frizuru. Zajedno sa nama i majka, koja ovoga puta nije uplašeno mahala sa vrata, nego je, opet uplašeno, sedela pored mene nevešto skrivajući svoju brigu. I otpočele smo zajedno novu eru.
Ima nešto moćno u tome kada mašinica skoro dotakne skalp i prosto munjevitom brzinom seče pramenove nekada moje navodne ženstvenosti. Možda i nije bilo tako munjevito, koliko sam ja izgubila pojam o vremenu i prostoru. U tom trenutku sam ipak, preuzela svoj život u svoje ruke.
Nisam dozvolila da mi se život samo dešava i da mi kosa sama opada, postepeno. Preuzela sam kontrolu, užasnu situaciju pretvorila sam u svoju snagu. I hrabrost, neki bi rekli.
Do tada sam brinula kako ću izaći napolje, a da kosa nije stilizovana onako kako sam zamislila. Ispeglala sam je, a krajevi oko vrata su se uvili, čoveče, kako ću ja ovakva bilo gde?! Ne bih da vezujem kosu izgledam muškobanjasto.
U tom trenutku jedino što sam osetila jeste – snaga. Zato, sada razumem mnoge žene koje su u periodu rastrojstva ili žarke potrebe za iskakanjem iz svakidašnjosti uzele istu takvu mašinicu u ruke i razbile svoju rutinu. I tu je kontrola. Kontrola nad svojom stvarnosti.
Retko ko u takvom nekom trenutku života razmišlja da li će to uticati na njihovu ženstvenost ili ne. Mislimo samo o tome kakvu slobodu će nam doneti. Jer, zaista, sa šišanjem na kratko dolazi određena sloboda. Em što uštedim svaki put kada kupujem šampon, koji traje do isteka roka. Em što za olakšanjem izbegnem kupovinu regeneratora, jer zaboga ne moram da raščešljavam kosu. Em što ne moram više da se uklapam u jasno postavljeni standard ženske lepote, što je samo po sebi olakšavajuće. Najvažnije – više ne dozvoljavam da dužina kose određuje stepen moje ženstvenosti.
Iako naravno, vrlo često naiđem na usputne komentare starijih: „Tako lepa i mlada, a tako muški ošišana“. li: „Sinko, pa tako lepa haljina, a tako muška frizura.“ Ne dozvoljam takvim rečima da me dotaknu. Jer niko ne zna kako sam „muški” podnela borbu sa rakom, a još manje zna kako snažno, moćno i ženski nastavljam borbu za život.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
