Nedavno mi se desilo nešto što mi je ulepšalo ne baš veseo dan. Kakav je dan bio znam po tome što sam popodne odlučila da odem posle posla negde da se ošurim od šećera, znači, dotle je došlo.
Volim slatko, ali kad odlučim da umesto nekog penastog lakog tiramisua ili kiselkastog kolača od švapskog sira izaberem šampitu i baklavu, to znači da je situacija baš ozbiljna, da je dogorelo. Tad najčešće nisam u elementu i hvatam se za taj živi šećer kao za poslednju slamku, ne misleći na salo ili kalorije.
I eto mene u poslastičarnici koju volim, ali u koju retko idem. Tu je, blizu mog posla, ali opet se do nje treba prošetati, a kad krenem kući obično se ne šetam na tu stranu, znači, potrebna je jasna namera da baš tamo stignem.
Idem ulicom, kao da sam vozilo pod rotacijom, svi se sklanjaju, jer idem žustro, agresivno i odlučno, znajući gde sam se zaputila. I ni ne razmišljam šta ću da uzmem, od jutra znam da su to dve baklave i limunada, da ugasi malo.
Baklave su u ovoj starinskoj poslastičarnici poveće i baš pune fila, mnogo su jake, možda i jer ih obilato prelivaju šerbetom. U nekim trenucima pomračenja umem da višuljkom, kad već pojedem kolače, grebem po tanjiru i skupljam taj šerbet, da ništa ne ostane, i jedem ga.
Ali da, to su baš pomračenja svesti, onda kad moje telo do te mere traži slatko, da granice nema. Malo slatkog šećera za vene – kaže pesma koju mnogo volim.
I tako, ja uđem u tu poslastičarnicu, što nosi porodično ime vrlo dugo i počnem da razgledam izlog sa kolačima, iako znam šta ću. Mada, mame i minjoni, pistaći-zeleni, ali i vrlo dobar sladoled. Ipak, kažem prodavačici – dve baklave i limunada.
Kaže meni prodavačica – Jao, što ste vi lepi. Je l’ vam govore to ljudi? Mnogo ste lepi!
Zahvalim se ja njoj, bude mi malo i neprijatno, iako je lepo. Kad evo, okreće se ona i zove nekog kolegu, što se nalazi u susednoj prostoriji, zove ga da dođe da vidi koliko sam lepa.
Tu već mislim da preteruju, nisam ružna, imam zanimljive crte lica, zavolela sam svoj nos sa devijacijom, u nekoliko navrata su mi govorili kako je to nos sa karakterom, usta su mi pun, oči krupne. Ali ipak mislim da preteruju.
– Mićo, dođi da vidiš ovu devojku koliko je lepa!
Mića izlazi, klima glavom, okej sam mu, ali nije baš ni oduševljen. Nije to loše, ali onse vraća u prostoriju iz koje je došao, ali prodavačica je ushićena, mnogo joj se sviđam. Kaže mi da sednem, da će mi doneti kolače i piće.
Uzmem novine i sednem za okrugli sto u uglu. Nešto i nema mušterija, ali ovo je jedna od onih poslastičarnica u kojima uvek ima poneko. Gledam se u ogledalu, lepa mi je kosa danas, ne izgledam loše, ali nije nešto zbog čega bi se oduševljavalo i padalo u nesvest.
Donosi mi kolače,čekam stotinsku da se pomeri, pa da prionem. Slatko ulazi u krv, mnogo je lepo, moje telo slavi. A onda iza griza tankih kora, oraha, suvog grožđa i šećera evo i udara kiselog. Svežina limunade kao jak kontrast, a onda opet raj u prehrambenom obliku.
Postoji jedan trenutak kada šećer dostigne nivo zbog koga mi se zamagli vid, samo na trenutak. Sekund kasnije znam da je to to i da sam srećna. A to da li sam lepa, to nemam pojma.
Ustajem i nosim tanjir i čašu, stavljam na pult i vadim novac da platim. Prodavačica komentariše kako sam sad posle dve baklave još slađa, ako je to ikako moguće.
Ih ženo, pretera ga, ali hvala, znam gde da dođem kad mi baš i nije dan, gde će me čekati ne samo najbolji kolači, nego bogami i komplimenti.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
