Rasprodaja u Zari je naše ogledalo i odraz je grozan

Jedino mesto na kojima ženama nije problem da čekaju u redu, i to čak jedne obične srede u 11 ujutru, jeste Zara u doba sezonske rasprodaje. Što se Srbije tiče, deluje da bi popularni španski brend lagano mogao sve da rasproda s minimalno sniženom cenom u samo par dana – toliko ga volimo.

Ko nije kupio nešto na rasprodaji u Zari neka baci prvi kamen. Retko ćete pronaći takvu ženu u Srbiji. Tokom sezonskog sniženja, radnje se pretvaraju u malu džunglu u kojoj dostojanstvo nestaje.

Uglančani izgled radnje zamenjuje apsolutni haos, sa odećom koja visi nabacana bez ikakvog reda i ženama koje zadržavaju poslednje tragove dostojanstva, „kopajući“ po tim gomilama.

Dakle, kao scena iz postapokalipričnog filma u kojem ti Zara sniženi komad garantuje opstanak. Ako pak mislite da ste iznad toga i volite da kupujete onlajn, srećno sa pronalaženjem komada koji je ostao u vašem broju.

Zašto toliko volimo Zaru? Kao neko ko svaki put u vreme rasprodaje ima istu dilemu – kupovati ili ne kupovati - pokušala sam da to objasnim sebi.

Jednostavno je: žene vole odeću koja izgleda kao visoka moda, čak i kada je ta odeća daleko od luksuza. A Zara je postigla toliki uspeh baš zato što vešto imitira taj luksuz koji većini nedostupan. Sajt im je besprekoran, fotografije kao iz editorijala, radnje odaju utisak dizajnerskih salona (kad nije rasprodaja).

Gledamo te sjajne krojeve na pistama, znamo da koštaju nekoliko hiljada evra, a onda ih u Zari vidimo za par hiljada dinara. A biramo da budemo slepi za materijal i način proizvodnje, jer svi ipak više vole da izgledaju dobro i trendi nego da čuvaju planetu.

A ima nešto i u srpskom obožavanju brendova, kao i činjenici da je Zara, kada nije rasprodaja, mnogima i jedan od skupljih izbora. A skuplje znači – prestižnije. To što živimo u siromašnoj zemlji gde je i ova radnja mnogima prestiž je tužna činjenica sama po sebi. Tako da imati „Zarinu“ haljinu ili bluzu znači nešto među ženama – tako je kako je.

Pa onda u junu ili januaru žene pohrle u radnje, među njima sam često i ja. I uvek osetim isto osećanje gnušanje što sam i ja žrtva ludila konzumerizma koje nas obuzme prilikom rasprodaja.

Gušiš se u tom moru poliestera u potrazi za viskozom, među desetinama drugih žena koje pipkaju sve ne bi li „ulovile“ odevni komad koji će da propadne posle trećeg pranja. Ne može niko reći da je to imalo prijatno iskustvo. Zašto smo onda deo svega toga?

Zato što u Srbiji, s prosečnim primanjima, što se odeće tiče, nemaš previše izbora koji bi pobedili high street brendove. Domaći dizajneri su preskupi, a mali brendovi ipak nude ograničnu ponudu - ne mogu ni prići moru stilova koje pruža Zara. Rešenje jeste kupovati manje i pametnije, ali ko u doba ultra brzog konzumerizma ima strpljenja za to?

Možda neko ko je dovoljno informisan o tome koliko brendovi kao Zara zagađuju, ili kako će ta odeća izgledati kroz par meseci. Ali čak i da nam svakodnevno plastično prikazuju šta radimo okolini, verujem da ne bi imalo mnogo efekta na potrošačke navike. Pogledajte naše reke i gradove – sve je jasno.

Nema te sile koja će zaustaviti proizvodnju na hiljade jeftinih komada koje će žene da grabe na rasprodajama. Zato nikoga ne osuđujem, ali da svi zajedno učestvujemo u nečem groznom je jednostavno istina.

Možda se treba setiti svega toga pre odlaska u šoping. Ali zar nije slatka ona haljina od samo 2.000 dinara?

***

Bonus video: Reciklaža, razvrstavanje kućnog otpada