Znate li onu 'Put do pakla popločan je dobrim namerama'? Ako ne znate, blago vama. Jer meni su u tom periodu života smetali baš 'dobročinitelji'. I to najviše oni u čekaonici kod lekara.
Imala sam tu sreću u nesreći da su mi prvi pregledi, pre nego što mi je ustanovljen rak jajnika, bili zakazani upravo u jeku korone. Zašto to kažem? Jednostavno, u čekaonicama tada nije bilo mnogo ljudi. Ko zna šta bi bilo da ih je bilo više.
Sećam se kako mi je mama govorila ‘nemoj tamo da slušaš priče’ i ‘stavi slušalice, ako te neko nešto pita pravi se da nešto radiš i ćao’. U početku mi nije bilo jasno. Do mog prvog višečasovnog čekanja na konzilijum.
Zamislite situaciju: putujem do Beograda sa roditeljima i svi zbijamo nervozne šale. Ne znamo šta da očekujemo i nekako se nadamo najboljem, a potajno pripremamo na najgore. Kao da se čovek može pripremiti.
Elem, stižemo iz Laćarka u Narodni front i naravno, korona je, moram sama u čekaonicu da čujem koja je dijagnoza i šta dalje sledi. Tamo su uglavnom bile starije žene i babe, i naravno teme su se kretale od menstruacije, menopauze, svih mogućih komplikacija u trudnoći, raka, do nabrajanja koje su im sve drugarice umrle od ginekoloških kancera. Super.
Nervozno sedim i čekam, kad mi prilazi medicinska sestra koja me pita boli li me nešto (verovatno je videla moj izraz lica). Kako sam skinula slušalice da bih potvrdila, ipak sam čula par komentara: ‘Uf, čula sam da je opasno kad boli’ i ‘Mlada je, i moja ćerka je imala rak sa 30 i samo su joj izvadili sve i sad je dobro’.
Mamine reči su mi odjednom bile jasne. I ovo je označilo početak mojih šokova.
Svako čekanje je za mene iznova bilo iznenađenje i pomalo razočaranje u ženski rod (ako to sad sme i da se kaže). Mnogima nisu smetale ni moje slušalice, cimale bi me za ruku i kada bih naznačila da ne čujem nastavile bi da pričaju. Ajde, možda im nešto nije bilo jasno ili treba neka pomoć. I jednoj nije bilo jasno što sam ja tu.
‘Dete, šta ćeš ti ovde? Ovo je onkologija.’
‘Čekam.’
‘Joj, ajde nije to strašno. Mene su operisali pre 5 godina, pa se vratilo, pa sam išla na hemoterapiju i bila sam dobro. Evo sad se opet vratilo i spremam se za operaciju. Moja ćerka se isto pati sa cistama, tako tvojih godina. Ali ne brini, biće to sve dobro.’
Uspela je da ispriča svoju priču i stvarno nisam brinula. Od šoka šta sam upravo čula, nisam stigla da brinem. Bila sam nekako besna. Ženo, majko, osobo, kako misliš da je ohrabrenje bilo kome ovo sve što si ispričala i zašto uopšte ljudi generalno imaju potrebu da dele svoja teška iskustva sa bilo kim ko ih ništa nije pitao?
To se dešavalo, nebrojeno puta. I ne želim da budem isključiva i da kažem da su samo starije žene bile problem. Nisu. Na prijemu u bolnicu ušla sam sa dve žene srednjih godina. Čačanka, koja je stvarno bila sve vreme nasmejana i vesela, i jedna Beograđanka koja nas je sve deprimirala. Od spontanih pobačaja, momka koji je ostavio zbog toga do sadašnjeg dečka zbog kojeg nam je i plakala. Tri sata poznanstva sa tom ženom su bila tri sata pakla. Naravno, pitala je što smo u bolnici i sa vidnim olakšanjem odgovorila kako ona ‘hvala bogu ima samo miom’. A njena mama je umrla od raka jajnika i sad je sve podseća na nju.
Moj krevet je bio u sredini, i to što sam se pravila da spavam u podne je nije sprečilo da nam ispriča sve detalje i njenog i zdravlja njene pokojne majke. Na moju i Čačankinu sreću, odustala je od operacije tako da nismo morale više da je slušamo.
Ipak je najjača priča iz čekaonice za hemioterapiju. Naravno, kada bih se pojavila, prvo bi sledilo iščuđavanje šta ću ja tu i ‘dete ovo dete ono’. I bio je tu simpatičan bračni par, tako, u sedamdesetim godinama. Oni su primali neku blažu terapiju od moje i nakon što mi je medicinska sestra izdeklamovala nuspojave i posledice, ta baba se okrenula ka svom mužu i rekla: ‘Ju, ju! Dobro je, naša je blaža trista puta, nije nam ni kosa opala’. Na šta je muž odgovorio: ‘Ajde dobro je, ćuti, to je samo dete’.
Ju, ju.
Sve u svemu, ovo nije žalopojka i šta sam to sve pretrpela, nego čisto mali uvid u ljudsku bezobzirnost. Nisam ja baš klinka od 14 godina, pa da mi treba da me neko teši i ohrabruje. Ali pretežno sam bila sama u tim čekaonicama, tako da mi nije baš trebalo i to dobročiniteljsko ‘sad ću ja sve najstrašnije da ti ispričam ali ništa ti ne brini’. Naravno, ne mogu ni da navedem sve priče kojih sam se naslušala, jer bi ovo preraslo u knjigu, ali mogu reći da je i jedna priča previše.
Ne mogu ni da zamislim sebe sada da ugledam neku mladu devojku u čekaonici i da joj na brzinu ispričam sve šta me je snašlo. Nije kao da je to sada toliko bolna tema, pa da ne mogu. Nego prosto ne razumem zašto bih to činila. ‘Hajde časkom da te zastrašim’ i usput pokažem ožiljak (jer su i to radili, ne znate koliko sam se proteza za dojke nagledala), ali i ohrabrim je onim efektnim, moćnim i antikancerogenim – ‘al’ ne brini’.
Ne znam da li ljudi iz svog nekog straha dele životne priče naokolo kao da su flajeri za brzu hranu. Ili se teše kada vide mlađu od sebe koju je snašlo nešto gore od njihovog. Pomislila sam i da je moguće i da žele od srca da me ‘pripreme’. Možda oguglaju na te teme, pa pričaju o tome kao o Zadruzi. Mada, mislim da ne oguglaju. Mislim da upravo od toga prave hobi i zaista razmenjuju životna iskustva kao sličice i nadmeću se ko više lekova pije, kome je teže, čak i do detalja pričaju o problemima svojih ćerki – pritom je Mitrovica malo mesto i ne moram ja baš da znam ko ima jedan jajnik, a ko pola.
I možda će neko reći da je neukusno što grubo pišem o ljudima koji prolaze kroz težak period u životu, ali kao neko ko je prošao sasvim dovoljno do svoje 26. smatram da imam pravo. Kao što mislim da bi na vratima čekaonice trebalo da piše, isto ono što imam pravo i da viknem: ‘Ako nemaš šta pametno da kažeš, ti stavi vodu u usta pa mućaj’.
***
Bonus video: Pećina Son Dong – najveća na svetu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
