Gde je sad Deda Mraz sa fotografije na kojoj me drži, a ja imam tri godine, ružičastu haljinu i najlepše crne lakovane cipele, kakve i sad želim, samo uvećane? Gde je taj Deda Mraz?
Ovo mora da je u tatinoj firmi, tako da je Deda Mraz neki radnik, što radi remont liftova ili, ako je u nekom pozorištu, to je glumac koji nosi tacne i očekuje neku genijalnu ulogu i sjajnu pozorišnu karijeru, pa i Sterijine nagrade, a sad je, evo, stavio vatu na obraze.
Na drugoj slici gde sam malo starija, crvena kao bulka i pufnasta, Deda Mrazu se vide farmerke i kosa na repove ispod kape, nije da se nešto potrudio da uđe u ulogu, ali kad si mali magija postoji i mimo toga, ne delujem razočarano. To je tako zbog velikog poklona, ali i zbog rituala i priredbe, uverljivost nije narušena.
Baš ovih dana razmišljam o nezaposlenima, čije dete možda neće dobiti poklon. Naravno, kupiće detetu taj neko poklon sam, ili će ga dobiti u vrtiću, ali je baš bilo lepo dobijati dva poklona, iz mamine i iz tatine firme, i upoređivati ih. Jedne godine je mamina firma davala dolji poklon, druge godine tatina. Pokloni su bili magični čak i u vreme inflacije i sankcija, zato što smo bili deca, pa smo se svejedno veselili.
Ipak, pamtim jedne godine poklon koji je vidno odskočio i nametnuo se kao najbolji novogodišnji poklon mog detinjstva. Tatina firma je tad bila jaka, pa je osim desetak kutija keksa i kolača vrlo poznatog brenda, koji i sad postoji, u paketiću bio i strip Gaston, odnosno u našem prevodu Gaša šeprtlja, humoristički strip belgijskog autora Andre Frankina, koji govori o nevoljama lenjog i nespretnog radnika u novinskoj kući u Briselu.
Sećam se da sam obožavala Gastona, i da mi je činjenica da je strip ukoričen, u tvrdom povezu, nešto što do tad nisam viđala (a sad je takva svaka dobra grafička novela) bilo nešto posebno, elegantno, da sam bila ponosna što nešto takvo imam u svojoj kolekciji slikovnica.
Osim Gastona i slatkiša, u paketiću (koji zapravo nije bio paketić, nego providna kesa sa motivima Deda Mraza i irvasa) bila je i vodena košarka. Neko je stvarno razmišljao da taj poklon bude raznolik i uzbudljiv, ne bilo koja knjiga i neka obična lopta.
Ne, to je bila vodena košarka, koja će mi do pojave Game Boy-a i Tetrisa biti omiljena zabava. I ne znam zašto sam toliko fascinirana tim poklonom, da ga i danas pamtim, ali imao je tu neku oštrinu i jasnoću, taj neki koncept, neku kuloću, nema zezanja. Imaš da igraš, da čitaš i da jedeš. I sve je jako kvalitetno i sa ukusom.
Mislim da je ovaj poklon uticao na sve moje poklone u budućnosti. Kad kupujem ljudima poklon za rođendan ja volim da on obavezno ima neka tri dela, da jedan bude nutritivni, jedan intelektualni i treći manuelni.
Naravno, sva ova tri elementa se pretapaju jedan u drugi, pa u treći, ali ako bismo razlagali taj poklon shvatili bismo da je bazično to uvek tako. Ne mogu nekom da kupim samo knjigu ili samo praline na meru, pa makar one bile punjene i kremom od pistaća, marakujom ili slanom karamelom.
Ne može samo strip, pa i ako je to neki za koji znam da slavljenik voli, mora još nešto, i još nešto. Najbolje poklon od tri dela, jednog koji je trajan i postojan, jednog koji odmah nestaje, jer se jede ili pije, i trećeg koji ide u neku metafiziku i ludizam.
Ne znam da li sam jedina koja razmišlja tako. Verovatno ne.
Možda na isti način poklone kupuje i onaj lažni Deda Mraz iz 1987. koji je jedva namestio vatu i u fazonu je – samo da se islikam sa ovom decom, pa idem devojci da kupim album za slike, bombonjeru sa likerom i globus. Ona baš voli globuse.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
