Olimpijada

Volim to što traje i traje, što se smenjuju gotovo sve zemlje, pa i one na koje inače zaboraviš. Togo, Lesoto, Kiribati i neke još manje. Uvek dok gledam defile ide mi se u neku od njih, to deluje kao mali samozaborav. Otići negde tako i živeti u nekom plažnom baru, cediti sokove i ne raditi ništa specijalno, ali ne brinuti o jurnjavama i dinamici gradskog života.

A opet, jasno je i meni da je to iluzija i da ni tamo ne možeš da ne radiš ništa, nego samo radiš nešto drugo, što bi ti verovatno u jednom trenutku dosadilo. Ili ne. Uvek mi je u glavi blago lice Sezarije Evore i njene bose noge koje su gazile jednako i njen Zeleni Rt i scene širom sveta, pa i beogradsku.

Bila sam na njenom koncertu, pa na neki način kao da sam bila i na, ili u Kabo Verdeu. Ali bilo bi lepo otići stvarno. Mislim o tome i gledam koliko košta karta do Praje, što je glavni grad, a u prevodu sa portugalskog znači - plaža. To obećava.

Razmišljam o tome, dok gledam kako ponovo promiču po azbučnom redu, svečano, delegacije, sačinjene od onih koji su radosni što su deo tog globalnog događaja, kao i od onih koji su možda napeti, jer će već sutra biti na borilištima i možda se upravo koncentrišu. Ima i onih koji ne mogu da prisustvuju, jer nastupaju odmah posle otvaranja i već su negde u okolini sa kladivom u ruci. To je njihov posao i njihova strast, a mi možemo mirno i relaksirano da sedimo kod kuće i sve to gledamo. I budemo napeti i budemo u zenu. A objasniću i zašto.

Svaki put izmova shvatam zašto volim te godišnje ili u ovom slučaju četvorogodišje rituale. U tom smislu sam kao mala deca, i tu nisam jedina. Volim kako se smenjuju u pravilnim razmacima ti rituali i procesije, te Evrovizije, Bečki koncerti i ovakvi defilei. Juče nisam mogla da gledam otvaranje uživo, ali sam morala da vratim i da gledam. Postoji nešto opuštajuće u tom smenjivanju, sve je kako treba, okreće se krug, ponovo se otvara Olimpijada, biće sve kako treba, kontinuitet se nastavlja, doduše sa godinom pauze.

Takođe, iako je reč o sportskom događaju koji bi trebalo da donosi mnogo uzbuđenja, za mene gledanje smenjivanja raznih najrazličitijih sportova ima umirujuće dejstvo, kao kada gledaš kako neko češljem prolazi kroz kosu ili pravi ikebanu ili čisti prljavi sto.

Smenjivanje tabela, država, sportova, trenutno vezivanje za simpatičnog kazahstanskog dizača tegova ili napetu poljsku bacačicu diska, čine da zaista osećam da će sve biti kako treba, barem ta dva sata koliko sedim i gledam Olimpijadu, dok ne ustanem da odem na posao, u šetnju ili na beogradsku plažu, koja tek pomalo podseća na Zelenortska ostrva.

I u ovome nisam posebna, poznajem toliko ljudi koje Olimpijada, zbog svog dugotrajnog trajanja, raznolikosti i smenjivanja uvodi u svojevrsni zen. Malo se pojača tenzija kada nastupa sportista koga volite, ali onda se ubrzo vraćate u stanje u kome možda čak i ne gledate Olimpijadu, ali vam je tv uključen na nju, baš kao i u svim kafićima i restoranima širom grada. Nekako je čudno da ne gledaš, svi gledaju, na morima, u plažnim barovima, u staračkim domovima, jer je uzbudljivo, opuštajuće, lepo, uvek isto i uvek drugačije.

***

Bonus video: Maler dana