Sticajem okolnosti, počela sam da idem na bazen u terminu koji pripada nezaposlenim i penzionerima. To je od deset do pola dvanaest. Rano ujutru je biznis plivanje, rezervisano za poslovne ljude koji bi da kraulom počnu dan, zatim slede treninzi dečurlije koju viđam kad dođem, a posle nas su verovatno ovi u radnom odnosu, koji bi na rekreaciju.
Iz milion razloga mi se sviđa baš ovaj jutarnji, ali ne baš ranojutarnji termin. Otprazno je, ali opet nisi sam, lepo dođeš, otplivaš, isfeniraš se, relaksirano i u miru provedeš sat i kusur, uradiš nešto lepo za sebe, zahvalni su ti i mišići i glava.
Idem sama, jer su svi moji prijatelji na poslu, ali i da nije tako, i tad bih išla sama. To je to moje vreme za meditaciju, za odmaranje glave, za piljenje u plavo, u poredak pločica i u stari, davno renovirani bazen, kome to ne smeta da bude sasvim kako treba po mojim trenutnim zahtevima.
Idem sama, mogu da dođem i odem kad hoću, da ništa ne progovaram, nego samo da slušam. Eventualno, kad usporim, pa dozvolim dekici iz druge trake deset sekundi mog prisustva, pre nego što nastavim da plivam, da me pita – Kako ide, a ja mu odgovorim da je odlično. I posle, kad se feniramo prozborim Doviđenja, prijatno bakici koja me je pozdravila, iako nismo pre toga imale nikakav kontakt.
Izuzev toga, ćutim i mnogo mi je lepo. Iako razmišljam. Razmišljam o mnogo čemu, a i ko-plivači mi daju materijala za to. Baš juče, dve penzionerke (jer je ovo ipak termin za penzionere), dve gospođe divnih frizura, noktiju i sa nešto diskretnog nakita, dok ja plivam neumorno, stoje u bazenu, uz njegovu ivicu i razgovaraju.
Usporavam, jer sam čula nešto zanimljivo. Jedna pita drugu da li je gledala domaću seriju, melodramu, o vinu i vinovoj lozi, čak i zapeva naslovnu temu, što su je pevale Frajle, a druga joj odgovara kako nije sve, počela je, ali je onda shvatila da se neumitno bliži smrti (zar nije taj slučaj sa svima nama), a kako je Borhes ostao nepročitan.
Nije pročitala ceo opus, što u tim godinama smatra svojom greškom i namerava da se posveti tome u narednom periodu. Premalo je vremena za melodrame, nego daj Borhesa. Ova druga joj kaže kako mora da uzme Umberta Eka, a onda počinju raspravu da li je Ekoa ili Eka.
Deluju mi kao gimnazijske profesorke u penziji, ne znam zašto, tako sam ufiksirala. Sledeći put kad prođem, one već pričaju o nečijoj bebi koja ne spava dobro. Iskreno, zanimljivija mi je bila priča o Borhesu, Ekou i vinovoj lozi.
Samo nekoliko trenutaka kasnije, ova priča se, ali u drugoj plivačkoj traci bazena nastavila.
Meni u susret plivao je krupan (to je govorila njegova generalna konstitucija, ono što sam mogla da vidim), dakle krupan muškarac od na primer sedamdeset godina. Izranjao je i uranjao, to je činio suvereno i pun neke ozbiljnosti.
Ne znam da li sam bila pod utiskom predhodne priče, ali mislim da ipak ne, ovaj plivač mi je zaličio na nekog pisca, ali ni na jednog konkretnog. On je samo imao fizionomiju pisca, uspešnog i čitanog, tačnije on je bilo jedan kroz jedan južnoamerički Nobelovac.
Imao je uvo Nobelovca iz Čilea ili možda Argentine, ali da, ove su mi zemlje bile na pameti, imao je to mesnato uvo, tu školjku mudraca, lice koje mogu odmah da zamislim na knjizi, u crno-beloj tehnici, Eni Libovic fotografisala u Njujorku.
Možda se ovaj čovek zove Dragiša Milojković i penzionisani je električar iz Žičke, ali njegova fizionomija kaže da je on južnoamerički Nobelovac Elijas Kamiljo Brunhil (ime mora biti iz tri dela i mora imati i neko germansko prezime, jer su se u Argentini ili Brazilu npr. mnogi narodi mešali i sve to ima smisla).
On naravno, u mojoj fantaziji, dok plivam lagano i sa smeškom, nije iz Brazila, on obavezno piše na španskom, čitan je širom sveta, tu je negde uz Ljosu, koji mu je i lični prijatelj. Drugovao je i sa Kortasarom i po njemu nazvao svoju omiljenu mačku.
Plivam, prolazim pored one dve profesorke, ponovo su se vratile na književnost, osećam da će u sledećoj rečenici, čim zaronim, jedna pomenuti Elijasa Kamilja Brunhila, koja pre leganja u grob mora, ako ništa da preslista još jednom, ne znajući da ovaj Nobelovac sa Crvenoh Krsta pliva na pet metara od nje.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
