Te večeri dok sam sedela u Anđelinom stanu, uz masline, grčke zeljanice, krastavčiće i crno vino znala sam da nije bez veze to lepo praznično raspoloženje i toplina. Četrnaesti januar, ta neka praznična magija još uvek nije popustila, a nismo još uvek (uglavnom) punom parom krenuli u rad, projekte, rokove.
Pričale smo, smejale se, bile na fizičkom odstojanju, jer nju čeka test pred odlazak u London na neko vreme, pa nema šale, hajde da ne bude da je ja zarazim, jer čovek ovih dana ni u šta nije siguran.
Znate za one posebne nazive za specifična osećanja i osećaje, delili su ih ljudi na mrežama, Japanci su tu šampioni.
E pa, verovatno postoji taj neki vrlo neobičan naziv za jedan divan klasičan osećaj – kada si sa osobom koja te dugo poznaje, sa kojom deliš doživljaje iz prošlosti, kada si na sigurnom, kada si ti ti, pa još uživaš u ukusnoj hrani, i dalje okićenoj jelci, kada uživaš u nonšalanciji i sadržaju zimske večeri, kada sutra nemaš nikakvu obavezu, pa možeš da se opustiš.
Baš je lep taj osećaj i srećan je onaj ko ima takve prijatelje da sa njima bude takav, kao u srednjoj školi… ili ipak malo zreliji.
Postoji vrhunska zabava, a to je komentarisanje televizijskog programa, tipova iz prošlosti, zaboravljenih profesora, pa onda red arhitektonsko-građevinskih razgovora, gde je koliko kvadrat i kako bi bilo lepo pazariti jedan pravi pirotski ćilim i uklopiti ga, u tom novom potencijalnom stanu sa nekim zemljanim ćupom iz kog će bujati Amazonija Crvenog krsta ili, pre će biti, kakvih smo materijalnih mogućnosti, nekog Miljakovca.
Ali hej, živi bili pa videli!
Onda Anđela, iako smo nepca već usrećili, na fotelju prospe čokoladne kugle, iz bombonjere, božićna edicija, skupa čokolada, sjajni omot, svetluca i presijava se i vraća magiju iz detinjstva, kad su na jelci bile i svilene bombone, šarene, živ šećer, živa radost.
Ako su kugle božićne, onda smo već uveliko okasnili i moramo ih sve pojesti još večeras. Znam da neće da se pokvare, verovatno im je rok do sledećeg Božića, i po gregorijanskom i po julijanskom kalendaru, ali sam sigurna da bi ih svako pojeo odmah da mu ih neko ovako prospe po fotelji.
Zamišljam Milutina Milankovića kako bira da li da uzme onu od kafe, možda pistaća ili slane karamele. Mada, meni Milanković deluje kao neko ko bi izabrao finu crnu čokoladu, eventualno onu sa celim lešnicima. Samo konkretno i jasno!
Nekad je pompa nepotrebna, nekad, u godinama kao što je prošla, možda i neukusna, ali ima tih malih lepota, sitnih ekstravaganci, neki unikatni novi ukras, keramički Krcko Oraščić, koji će za sto godina potomci vaditi iz kutija i stavljati na svoje jelke, neki iz osamdesetih, koji upravo tako i izgleda, neka svetiljka ili snop svetlosti koji čini da je vino naranžasto i voćkasto, limitirana serija, koja možda to i nije, ali neka, radujmo se barem malo, uživajmo u toj posebnoj šari, amblemu, ambalaži.
Uskoro će doći vreme za treninge, za razmišljanje o struku i kuku, o broju karaktera, o ubedljivosti na sastanku, o jasnoj formulaciji svojih stavova, o novim idejama, ali hajde još malo da budemo lenji i pospani, još samo malo, da dozvolimo sebi još neku bombonu, još samo da probam i zelenu…
A već sledeće nedelje, ko već nije raskitiće jelku i potrpati ukrase u kutije. Ja je uvek raskićujem za Svetog Savu, što je realno baš dug staž, ali neka…sledeće nedelje neki će se vratiti rutinama, ako već nisu.
Ja ću sigurno morati, jer ja bogami i volim svoje rutine i discipline, hiljade i hiljade koraka, ribu i salatu i mnogo vode.
To mi nije ni teško upravo zato što znam da je sve u fazama, da postoje i takvi dani u kojima puštaš da te nosi dan, da te nosi veče, kao ovo kad sam sedela u Anđelinom stanu, uz masline, grčke zeljanice, krastavčiće i crno vino, i znala da nije bez veze to lepo praznično raspoloženje i toplina.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
