Ciklus "ne dao ti bog što ti majka misli" počinje negde s polaskom u vrtić i ne završava se nikad.
Od trenutka kad dete prvi put ostaviš, a ti produžiš na posao, tvoja glava počinje spin. I verovali ili ne – put od „beba majkina ne zna da se brani, iskopaće mu neko u vrtiću oko, on će mu dati i drugo“ do „zavezaće mu se creva od džank fuda u toj Americi“ je jako kratak.
Digla sam kredit da pošaljem sina na Work&Travel program. Dogovor je da kad se vrati iz Masačusetsa, s lovom koju donese to isplatimo. I baš sve je od odlaska bilo odlično. I ja sam bila iznenađujuće neucveljena zbog njegovog prvog iole dužeg odlaska od kuće, ali moj mozak je vodio svoju politiku.
„Preseda sam iz busa u bus na sred nekog tamo puta u američkoj vukojebini, da li će pogoditi pravac“, „Aha, bila mu Mišel Obama u restoranu, da li se obrijao“, „Uh koliko je smršao, nema šta da jede“, „A šta ako ostane bez prsta dok secka u kuhinji“, „Jao koji brlog od sobe, ima sigurno i pacova“ (za ovo se ispostavilo da je tačno, ali ga je vlasnik smeštaja ubedio da mu noću iznad glave čeprkaju veverice), „Sto posto je korona, a ne ide kod lekara“.
Naravno, ništa od toga nisam izgovorila, znam da sam užas. Ideja je i bila da se osamostali, snađe, funkcioniše sam na nepoznatom terenu, ali ne vredi, ne mogu se moje loše navike sticane 20 godina izbrisati jednom avionskom kartom Beograd – Njujork.
Ono što nisam prećutala je redovno pranje posteljine, kupovina vitamina, kupanje do članka zbog ajkula, neskakanje s mosta kad se popije, „nemoj da gasiraš u tom tesli i čisti sobu, nije fer samo Vasa to da radi“, „vidim ostavio si cigare, al’ samo imaginarno“, „skuvaću ti supu kad dođeš“ i ko zna šta još, ne mogu baš na sve ja da mislim.
Na pamet mi pada ono „ne pravite od dece nesposobne bolide“ i shvatam da uprkos mislima „prosečne srpske majke“ to ipak nisam ja, jer eto, ispostavilo se da je izgovorio rečenicu „nikad nisam bio srećniji“, pronašao je perionicu veša u kojoj je redovan, prebrodio je otkaz i našao bolji posao, sad ih radi dva, po 14 sati dnevno, zna da se pobuni kad mu ne plate koliko je trebalo, prsti su na broju, a Mišel Obama je u restoranu ionako sedela u svojoj VIP prostoriji da joj niko ne smeta, i što je najvažnije – ima super društvo, mlade ljude koji prolaze kroz isto kao i on i čije majke sigurna sam napamet znaju „Što se bore misli moje“.
Uprkos svemu od čega me blam pred sobom, sve mi mame izgleda da smo nešto ipak uradile kako treba. Znaju „deca“ sve šta treba, snalaze se k’o ribe u vodi, da ne kažem ko ajkule u Kejp Kodu. Mislite na to kad odvedete svoju malu ljubav prvog dana u vrtić i dok roni korokodilske suze, a ako ne verujete, napravite mali test da olakšate sebi agoniju. Pravite se da odlazite i sakrijte se negde. Krišom se vratite, da vas ne vidi i provirite u sobu. Velika je šansa da ćete do pre minut svoje užasnuto i pretužno dete videti s najširim osmehom kako se već igra s drugarima. Nema na čemu.
***
Bonus video: Radmila Petrović o roditeljstvu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
