Moji unutrašnji monolozi kad noću šetam sama po Beogradu

Tek sam od nedavno osvestila unutrašnje monologe koji se odvijaju kada sam sama na ulici, a noć je. Ženski mozak je programiran da se u takvim situacijama prebaci na “danger mode” i to me stvarno ljuti!

Čim padne noć, ljude na ulici gledaš drugačije, voziš opreznije, menjaš držanje i spremna si da nešto pođe kako ne treba. Žene imaju posebne rituale, koje muškarci nikada nisu morali da nauče.

Uvek me neko čeka

Kada hodam sama ulicom i u susret mi ide muška figura, čim je spazim počnem sa razvijanjem “za ne daj bože” scenarija. Prelazim na drugu stranu ulice i stavljam na uvo telefon kojem je često baterija potpuno prazna.

“Ej tata, aha, aaa vidim te. Da, da, vidim kola, e super evo potrčaću” - to je moj uvežbani monolog koji govorim preterano glasno. Moj tata je naravno 30 kilometara dalje i nikada nije stvarno učestvovao u ovim fejk razgovorima.

Mozak radi 300 na sat

Kada iza mene hoda muškarac i čini mi se da je previše blizu, moj mozak se automatski ubaci u “danger mode” i počne sa razradom plana odbrane ako do toga dođe.

Razmišljam kojom putanjom bih trčala ako me napadne.

Proklinjem dan kad sam rekla mami da ne mora da mi nabavi suzavac.

Računam koliko sekundi bi mi trebalo da dohvatim onaj dezodorans iz torbe, kad već nemam suzavac.

Gledam oko sebe ne bih li videla lokal u koji mogu da utrčim ako počne da me juri.

Analiziram koliko glasno bih morala da vrištim da bi me neko čuo.

U glavi projektujem na koj način da se okrenem ako hoću što brže i jače da ga šutnem u prepone.

Na kraju shvatim da me ipak ne prati, i konačno izdahnem vazduh koji sam nesvesno zadržavala.

Konstantan pritisak

Žene se osećaju nebezbedno uveče. Opterećujuće je konstantno razvijati scenarije u glavi, posmatrati svakog muškarca ( posle devet uveče) kao potencijalnog napadača i plašiti se za sopstvenu bezbednost.

Baš me zanima da li muškarci zaključavaju svoj auto čim sednu u njega?

Da li razmišljaju kako da se oslobode iz taksija ako vozaču nešto padne na pameta?

Da li, kada vide ženu na ulici, pomisle “ne smem da pogledam u njenom smeru, da ne pomisli da je izazivam”?

Da li vade jednu slušalicu iz uva kad su sami na ulici ili stavljaju ključeve između prstiju “za svaki slučaj”?

Pretpostavljam da ne.

Zato je scenario u kojem se osećam potpuno bezbedno kad sam sama na ulici, obučena onako kako želim, za mene i dalje utopija.  Pitam se dokle i šta je potrebno da se desi da se stvari promene?

***
Bonus video: Verovanja kod našeg naroda