Volim da slikam kako dobro izgledam, volim da slikam kako krš izgledam

Stav 24. jul 202212:16
Podeli:
Ana Vučković Foto: Instagram/anchyvoo's

Nedavno su mi drugarice i koleginice, dok smo se sunčale na Ženskom štrandu na Paliću, za vreme festivala rekle kako mi je baš zabavan instagram nalog i kako vole da ga prate i raduju se, kad god nešto okačim.

Ja, kao da sam htela da to opravdam ili da se još malo pohvalim, rekla sam im da je to zato što je taj nalog, a Mekluan bi se poradovao – pravi produžetak mene. Na tom nalogu, iako on nije sve što sam ja, ima mnogo onoga što jesu moje osobine, moj ukus, moje viđenje života.

Ima tu mnogo humora, cinizma, zabave, mračnih stripova i viceva, starog Beograda, naslovnica Voga iz pedesetih, mog deteta, rustičnih kuća na Mediteranu, kaktusa, scena iz filmova, porodičnih fotografija, ali i paradoksa naše svakodnevice.

Nisam jedina koja voli da fotografiše psiće privezane ispred samoposluge, koji čekaju strpljivo da vlasnici kupe paradajz, krofne i granule, nisam jedina koja će fotografisati u julu tek kupljena i pristigla drva za zimu, hladnu i neizvesnu, nisam jedina koja voli da uhvati prizore sa pijace, saksofonistu koji svira na Cvetku dok Zlatiborac pakuje belo kukuruzno brašno kao drogu, Šapčanin tura detetu šljivu u usta, dok majka vadi novčanik, ekipu ispred apoteke koja nateže pivce.

Ja jednostavno na taj profil gledam kao na beskrajnu zabavu i radost, nemam neki pravac, a znam da ima ljudi koji svoje profile shvataju ozbiljno i sa nekom posebnom misijom. Razumem one sa aktivističkim profilima, one koje postavljaju samo svoje glave ili sa kim su se od poznatih slikali, one koji kače filozofske mantre i velike životne poruke. Ja radim svašta, jer sve to sam ja – i cinična i crnohumorna i romantična i jednostavno – teška budaletina.

Ja kačim i fotografiju prodavnice koja se zove Slava tebi, i vanilicu u obliku nasmejanog sunca, i lustere u kafani i Kinoteci i Filharmoniji, i ruže u Čortanovcima, i kad mi karmin pređe liniju usta, pa sam džokerasta.

Ja volim i da sam nežna, pa da postavim bebu kako spava pored kuce, ili još bolje u njenom zagrljaju, ali i seksi, pa ću postaviti sebe od pre neku godinu kako u negližeu jedem pistaći tortu. Mimovi srpske estrade jednako su mi dragi kao palačinke u šatou ili sa orasima, okačiću sebe isprskanu bljuzgavicom, kao onomad kad je autobus isprskao Keri Bredšo, pa ću na to napraviti aluziju.

Na mom profilu naći će se i dečiji radovi iz vrtića, hobotnice od kartona, moja stara škola kad u nju odem da glasam, crteži Svetog Save, enciklopedije i makete.

Volim da slikam preskupe haljine koje ne mogu da kupim, Guči kaput u Firenci, koji sam probala, samo zato što smo svi koji smo ušli u radnju bili raspad u japankama, pa prodavci nisu znali ko je platežan, ko ne. Volim da slikam i kačim nogice mog deteta u čarapama i sandalama, sa heštegom #češkiturista ili #istočnanemačka, volim da na pijaci slikam i baburu i šilju, fotografišem hranu i piće sa natpisima – puter u oko, vinjak u oko, viski u oko, ajvar u oko.

Najviše volim kad nekog sretnem u letu na ulici i onda to ovekovečim, zabeležim zauvek, da se onda setimo godinama kasnije tog vrlog događaja, volim da snimim i okačim sebe kako pevam Def Leppard, a bogami i to kako se senke prelamaju na zidu ili kroz suncobran.

Slikam balon koji se nije izdušio godinu dana, knjigu Kako sam pojeo sebe Vokija Kostića, prodavnicu Industrije konfencije, dugmadi i šnala u Prijepolju, to kako mi dvoja kola parkirana na uzbrdici i zaronjena u žbunje liče na prizor kao iz San Franciska. Volim da fotografišem i sa drugima podelim bakin milje i kamilicu kako se suši na stolu pre nego što postane čaj, fasade svuda i uvek, prizor kako Pol i Linda Makartni ulaze u avion JAT-a.

Volim da slikam kako dobro izgledam, volim da slikam kako krš izgledam, volim da slikam kako prirodno izgledam, jer sam zrela i svesna ko sam i sve mi se to sviđa, i hoću da sam ogoljena i sve mi je to zabavno, kao i to kad padnem pa slikam svoja krvava kolena.

Sve je moja tema – Džordž Kostanca, grad Konstanca, u kome nikad nisam bila, a želim, Zdravko Čolić koga slušamo na poslu koleginica i ja dok iz šteka vadimo viski, haube u starinskom frizeraju u kraju, botaničke bašte, žičare, fotografija psića sa jednim podignutim uvetom na plaži Nei Epivates kraj Soluna, a kako da ne i slika psa koji gleda zamišljen u daljinu, jer je pojeo knjigu iz filozofije.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram