Svakim novim režimom ishrane sanjala sam o tome kao ću dve godine od tog trenutka napisati tekst sa sledećim naslovom “Kako sam konačno smršala - zauvek”.
Ali danas ja pišem ovaj tekst dok vaga pokazuje najviše kila u životu, ližem masne prste od čipsa i zalivam ga pivom.
Ne mogu tačno da odredim kad smo hrana i ja postali ljubavnici. Kažem ljubavnici jer to najbolje opisuje tu strastvenu želju, koja se odmah po konzumiranju gasi i ne samo gasi, već izaziva gađenje.
Dobro se sećam scena za stolom iz detinjstva kada me mama moli da pojedem malo hleba uz krompir paprikaš, porodičnih priča o tome kako će mi stavljati kamenje u džepove da me vetar ne oduva, ali mislim da sam tada imala i najzdraviji odnos sa hranom. Jela sam kada sam bila gladna, zapravo ne znam – jela sam kad je trebalo da se jede. Nisam se bavila time. Nisam razmišljala o hrani. Proteklih deset godina ja stalno preispitujem svaki svoj zalogaj. Dok mi iz usta viri obareni brokoli objašnjavam kako ja stvarno volim svu hranu sa akcentom na “zdravu”, a onda, dok se davim u pici sa četiri vrste sira, vodim se logikom kako treba uživati u životu. U oba slučaja – ja stalno razmišljam o hrani. Njen sam rob.
Ne znam tačan trenutak kada smo se hrana i ja posvađale, ali znam par situacija koje su vredne pomena terapeutkinji, pa samim tim – relevantne za ovaj tekst.
Čokolada ima šest štangli
Kada smo bili mali (prim. prev. devedesete u Srbiji) jedna čokolada bi se delila na nas šestoro u porodici – ujku, ujnu, braću, mene i mamu. Svakome po štangla koja se zamota u alu foliju same čokolade, da se kao ne isprljaju prsti. Važi. Pojedem čokoladu pre nego što pomisli da krene da se topi. Nas troje dece bismo se nekad orgrebali za još koju kockicu kod roditelja, ali retko. I oni su bili željni čokolade. Kada sam počela da zarađujem redovno sa 21 godinom počela sam da kupujem čokolade. Cele. Samo za mene. Kupila bih čokoladu i ne bih je ni sa kim podelila. Pored čokolada nizali su se i restorani, kokteli, kafe sa mnogo mleka, sirupa i preliva, nove vrste piva, vina… Pa čak i sada taj Pringls – večiti simbol bogatstva, kupujem samo u specijalnim prilikama ili na akciji. U detinjstvu bismo ga jeli samo kad bi ga rođak doneo iz Švedske. Pringls, Toblerone i Cartoon network – sveto trojstvo mog detinjstva.
Siromašni otac, bogati otac
Moj otac je bogat. Makar je bio kada sam ja bila mala. Ali ja od toga nisam imala neke vajde jer nismo živeli zajedno niti smo imali bilo kakav kontakt. Kada smo ponovo ustanovili nekakav odnos, sa mojih 15 godina počeo je da me vodi po restoranima. Golub picerija bila je moja omiljena destinacija. Kao mala znala sam njihovu reklamu napamet: “Tata, Golub je picaaa! Nego šta! 421-401 Golub picaaa”. Ujka i ujna žive dijagonalno od Goluba, toliko blizu da im je i fiksni telefon bio sličan. Ali se Golub naručivao u najposebnijim prilikama. U Golubu nikad nismo bili ali bih miris njihove pice prepoznala u svako doba dana i noći. Sa tatom bih otišla u Golub ili neko drugo lepo mesto – restorane na Keju ili u Maderu. On bi naručio nekoliko obroka za nas dvoje. Ja, sa stomakom naviknutim na krompir paprikaš teško sam mogla da unesem sve to u sebe, ali sam želela. Jela bih i trpala u sebe sve. Jer imam tu priliku sad, pa ko zna kad.
Sve ovo i ko zna šta drugo potisnuto me je gurnulo u svet dijeta i treninga zarad izgleda tamo u 21. godini. Na to me podsetila objava sa Fejsbuka:
Od tada pa do danas moja kilaža na mojih 177cm visine je varirala. I sa 68 i sa 88 kilograma, koliko sada imam, verovala sam da sam debela. Prva kampanja mršavljenja bila je te 2012. godine neposredno pred svadbu mog brata. Mama je objašnjavala da treba samo da jedem grilovano i da će sve to da se sredi. I bila je u pravu. Brzo sam sa 68 došla do 65 samo jedući mamine grilovane povrćke i piletinu bez hleba.
Svadba je prošla ja sam nastavila da jedem cele čokolade i izlazim. Narednih godina bih se angažovala oko treninga, uvek sa ciljem da izgledam bolje, ali sam odbijala da prestanem da pijem pivo i jedem burgere.
Prva dijeta: Hrono
Sa 25 godina mi je umrla baka, razbolela se mama koja je takođe brzo umrla, raskinula sam sa dečkom (istim ovim što sad presvlači pelene našem detetu), zaposlila se u marketinškoj agenciji gde sam bila mobingovana i u tom periodu sam živela na hrani za poneti i dva piva pred spavanje. Narasla sam, bila sam ogromna. Nisam imala vagu, ali sam bila svuda masna. Za Novu godinu sam kupila kuvar za hrono klopu i počela tako da se hranim. To je zapravo bila moja prva dijeta. Jela sam hrono dva meseca tokom kojih sam skinula 10 kilograma, ali kako nisam trenirala ništa osim povremenog trčanja – i dalje sam bila masna. Ali 10 kilograma lakša.
I sve bi bilo super da je to bilo održivo. Posle dva meseca davljenja u pilećim batacima i junećem mlevenom mesu počela sam da se gadim mesa, da mi se povraća na miris istog. Strašno mi je nedostajalo voće jer taj jedna jabuka dnevno jednostavno nije bila dovoljna. Maštala sam o pasti sa sirom i brzo joj se prepustila. Čini mi se da sam naredna tri meseca samo jela pastu.
Ponovo sam se ugojila, kao i svako ko je ikada bio na dijeti.
U međuvremenu sam se pomirila sa onim dečkom, počeli smo zajedno da živimo, gledamo Netfliks, pijemo i jedemo. Godine 2019. sa 82 kilograma odlučila sam da istrčim Beogradski polumaraton. Ja, sa svega 300 kilometra u nogama, debela i teška imala sam cilj. Sa šest treninga nedeljno – 3 trčanja i 3 teretane, istrčala sam svoj prvi polumaraton, lakša nekih 6 kilograma, jer sam i dalje jela sve.
Druga dijeta: Morfozis
Godine 2020. opet u januaru, ne sluteći šta će ta godina doneti, a motivisana svežom veridbom, odlučujem da sebe za 30. rođendan častim zdravim telom. I naravno seksi telom koje će u novembru iste godine ući u venčanicu iz snova i proći do oltara. Spoiler alert: udala sam se godinu dana kasnije u petom mesecu trudnoće.
Tada, te 2020. samo sam htela da mi neko kaže šta da radim bez da se ja mnogo tu nešto pitam. Već nekoliko godina bila sam upoznata sa Morfozis sistemom i njihovim teretanama. To su oni što na Instagramu samo kače pre i posle slike. Znala sam da ti pored treninga daju i plan ishrane. Ne treba da kažem da je ishrana upravo kako zamišljate pakao. Ništa alkohol, ništa hleb. Da ugljeni hidrati – ali iz voća i slično. Četiri obroka. Ništa osim toga.
Obožavala sam to. Struktura, pravila. Trening od 40-50 minuta, bez kardio đipanja na traci. Ishrana dosadna do zla boga ali je skoro svaki obrok pratila voćka koja mi je dala neku vrstu zasićenja i ubijala potrebu za slatkim. A poseban fetiš i zadovoljstvo pričinjavala mi je tabelica. The “Tabelica” je eksel tabela u koju svakog jutra upisuješ kilažu i onda ti se tabelica zazeleni ili pocrveni u odnosu na to da li imaš više ili manje grama (ne kilograma!) u odnosu na prethodni dan. Iako je dva meseca nakon početka mog treniranja počelo vanredno stanje, u tom ludilu sam ja ostala verna tabelici, treninzima (kod kuće) i ishrani. Tabelica se stalno zelenila a ja sam bila presrećna. Kao kuca koju nagradite keksićem kada posluša komandu i da šapu.
Ujutru bih prvo išla u wc, nadajući se i kakenju, nikako ne bih pila vodu niti se tuširala (voda može kroz kožu da uđe i da te “ugoji”) i onda bih ponosno stala na moju vagu. U tabelicu se upisivao i svaki obrok koji se onda, četiri puta nedeljno, sa trenerom i komentarisao.
Imali smo razne rasprave. Kada bih “prekršila” ishranu i pojela čokoladni souffle, moj trener, “3%-masti-čovek” bi me pitao “Šta ti je ovo souffle?” Trebalo je da znam da to na dobro neće da izađe. Čovek ne zna šta je čokoladni sufle. Nema krejving. Ne razume. Ali smo nastavili sa treninzima do avgusta – malo u teretani, malo kod kuće – kako je situacija dozvoljavala. Alkohol gotovo da nikada nisam pila, pridržavala sam se ishrane maksimalno. U septembru sam imala 67.3 kilograma. Tada sam povredila leđa u teretani i otišla mesec dana na more. Tamo sam, daveći se u roštilju i pivu svakog dana, govorila sebi “ma to je samo sad dok sam na letovanju” a nisam ni znala da više nikada neću moći da okusim išta sa tabelice ishrane.
Tih 8 meseci moje zaljubljenosti u ovaj režim ja sam svima govorila da je to nešto najbolje na svetu i da svako treba tako da živi – zauvek. Ja nisam imala nameru da se zaustavim, planirala sam da se tako hranim do kraja života. Pogotovo zato što sam mislila da je mom telu bila potrebna promena i sa tih 67 kilograma. Sad mi se video celulit, a ni stomak mi nije skroz ravan. To sam mislila ja, to je mislio moj trener.
Sa mora sam se vratila 3 kilograma teža, a vratila se i korona zbog koje sam se plašila odlaska u teretanu iako je to bilo sve što sam želela. Obnovila sam svoju opremu za trening u kući, nastavila da treniram redovno, ali ishrani nisam mogla da se vratim. Par dana se hranim po planu, pa se onda počastim pivom, burgerom, čokoladom. I tako u krug. A tabelica se crveni.
Sada, dok pišem ovo, osećam anksioznost zbog moje crvene tabelice. Kao ono kada uzmeš novu svesku za neki predmet u školi i napraviš grešku na trećoj stranici i želiš da je iščupaš, baciš. Da počneš sve ispočetka. Da sam imala podršku sa tih 70 kilograma, da je neko mogao da me dozove pameti, da sam mogla da čujem mog verenika koji mi govori da super izgledam (pa da, njemu sam i sa 80 kila super izgledala!), da nisam, kažnjavajući se zbog te greške, uletala u bindžovanje hrane, sve bi bilo okej. Ali ne može sve da bude okej kada imaš bolestan odnos sa hranom.
Korona – korona – trudnoća
Do marta sam gurala sa treninzima kod kuće, kilaža je varirala 72-75 kilograma. Paranoično sam se merila svakog jutra, samo da vaga nikada ne dođe do 78 kilograma – tu kilažu sa kojom sam se upustila u ovo ludilo godinu dana ranije. To je bio moj najveći strah. Neuspeh. Da je sve bilo uzalud. Da nisam dovoljno dobra. Da sam fejlovala. Hodala sam po toj crvenoj liniji, želeći da potonem u bindžovanje iz kog nema nazad.
U martu je moj verenik dobio koronu dana kada sam ja primila prvu dozu vakcine. Nismo se odvojili, ali mene je uspela da zaobiđe korona i pored njegove upale pluća, one zbog koje sam se noćima budila i proveravala da li on diše. Dočekala sam i svoju drugu dozu vakcine, pustila da prođe još koja nedelja i onda manijakalno uletela u teratanu, krenula na trčanje, daj, daj, sve, sve! Samo da što pre vratim u “normalu”. Ova količina aktivnosti, između ostalog i dva treninga dnevno – dovela je samo do potpunog kolapsa mog tela na koji se onda zakačila i korona. Iako je bila blaga, bili smo u izolaciji i ja sam besnela zbog nemogućnosti da treniram i da se hranim kako “treba”. Svaki comfort food koji mi je nuđen me je izluđivao. Na trenutak mi je delovalo kao da moj budući muž želi da budem debela. Da me tovi. Bila sam ljuta i na njega i na sebe što sam se dovela u tu situaciju. Naravno – opet sam sve jela.
Iz korone sam izašla trudna, a zatim su počele i stravične mučnine koje sam preležala u krevetu, jedući samo đevreke i voće. Sve drugo izazivalo je mučninu koju je retko pratilo povraćanje. U nekim momentima sam žalila zbog toga što ne povraćam, mislila sam da bi to bio okej balans za moju ishranu i manjak fizičke aktivnosti. Kad je prošla mučnina doktorka me je dočekala sa informacijom da moram da mirujem i da nikakva fizička aktivnost nije dozvoljena. Upisala mi je šifru O20.0 – Abortus imminens (Preteći pobačaj) i rekla: “Šetajte”. Ha! ŠETAJTE! Pa da li ona zna da je meni potrebno minimum 4 treninga nedeljno, kakva šetnja bre!
Toliko željena trudnoća je bila jedina stvar protiv koje nisam mogla da se borim. Malo stvorenjce koje je raslo u meni je preuzelo svu kontrolu, oduzelo mi komande. Znala sam da je gojenje glavna stvar u trudnoći i bila sam srećna gledajući moj veliki stomak, znajući da je bebi sasvim udobno unutra. Možda, prvi put posle deset godina, jela sam ne razmišljajući o tome. Nisam uskraćivala sebi ništa, niti sam se kažnjavala prejedanjem.
Postpartum
Na porođaj sam otišla sa 18 kilograma više nego što sam imala pre nego što sam zatrudnela. Pokušala sam da posle porođaja održim moj novi uspostavljeni mindset – iskuliranu Mašu koja se ne opterećuje hranom. Ali samo 7 dana nakon mog porođaja, moja mlađa sestra je preminula, zbog čega sam prvo prestala da jedem, a zatim sam počela da jedem sve. Stalno. Još jednom je hrana poslužila kao zadovoljstvo u momentima najvećeg očaja. Ali kao sa početka ovog teksta – to zadovoljstvo kratko traje i brzo se pretvori u gađenje.
Moja beba ima pet meseci sada. Bili smo na prvom letovanju gde sam bez blama mlatila svojom velikom guzicom i još većim sisama punim mleka. Ali sam se i dalje okretala, gledala druge žene na plaži sa bebama, pokušavajući da ocenim dve stvari – kada su se porodile i koliko imaju kila. “Hej, da li misliš da su ove dve Ruskinje deblje od mene?” pitala bih muža. Rekla bih kako ne vodim računa o tome šta jedem, ali zapravo svakog dana mogu da vam nabrojim sve što sam pojela tog dana. Da li je štangla čokolade ili pola čokolade. Svaku “želju” za hranom proveravam više puta pre nego što se uputim ka frižideru. Opet upadam u ludilo iz kog ne znam kako da izađem, a termini na terapiji su i dalje posvećeni većim problemima od ovog koji imam sa hranom.
Sa 88 kilograma, koliko sada imam, najviše me nerviraju ljudi uključujući i moje bliske prijatelje, koji govore: “Ma samo jedi malo meso i salatu, nemoj slatko i videćeš kako će sve da ti ode”. Ne, kod mene nema jednostavnih rešenja, ja imam problem. Jedino o čemu maštam je povratak nekoj tabelici i svakodnevnoj nagradi u vidu gubljena grama. Fotografisanje ispred ogledala i poređenje sa fotografijom od pre mesec dana. Odricanje svega. Nova čista sveska. I koliko god to delovalo primamljivo, za ovih deset godina sam valjda naučila da to nije održivo. Da je to bežanje iz jednog ekstrema prejedanja u drugi ekstrem – u restrikcije i zabrane. Da ću opet završiti daveći se u roštilju i pivu, na prvom letovanju ili na prvom sranju koje mi se desi. A desiće se.
Nadam se da ću jednog dana napisati i taj tekst “Kako sam smršala – zauvek”, ali je možda odustajanje od tog teksta prvi korak ka tome da se on ikada desi.
***
Bonus video: Prelepe poznate žene koje ponosno šetaju celulit
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
