Sticajem užasnih okolnosti, prerane i nepravedne smrti drugarice, koja je, da se gledalo po energiji i životnoj strasti trebalo da umre posle svih nas, ili nikada, videla sam ponovo, kao što to biva u takvim situacijama, mnogo ljudi koje znam na jednom mestu.
I to su različiti ljudi, iz različitih faza mog života, neki prijatelji, neki drugari, neki poznanici i mnogo onih koje znam iz grada na ćao-ćao ili ni toliko, ljudi čije fizionomije znam kao i oni moju. Ceo taj dan bio je čudan, to je bio jedan od najtužnijih, ili najtužniji dan mog života, prvi put da sam se oprostila od nekog mojih godina, nekog ko mi je duhovno bio blizak i mnogo drag. To je samo bio dokaz kako ništa nije fer, kad takva osoba mora da ode. Takvi dani su dani pojačanog osećanja smisla i besmisla, koji se rvu, smenjuju, a onda osećaju unisono. Smisao, jer se osobi od koje se opraštaš osećaš pojačano bliskim, sve tvoje misli usmerene su na nju, na uspomene, na reči, na glas, na najbolje vreme zajedno, na vrednosti te osobe, lepotu, nežnost…a onda besmisao, jer to prestaje, barem u jednom obliku.
Čudno je šta se sve aktivira tad u čoveku, imam osećaj da je meni tog dana sve što ja jesam bilo pojačano na maksimum. Kao da neko treba da podesi bas, jačinu, šum, sve opcije, i sve su na otprilike na pola, i onda ih sve povisi na maksimum, da sve probija. Pojačano sam osećala svoje postojanje, život na zemlji, zemlju, smrtnost, žalost, uzbuđenje, sve je postalo neka čudna emulzija, neka kakofonija, nekakav Polok ili Baskijat, osećala sam se kao da sam, sa svim tim ljudima na nekoj drugoj planeti, da smo izmešteni u bestežinsko stanje, istovremeno je sve bilo pretužno i svečano. To bi razumela i osoba od koje smo se opraštali, sve bi razumela, zato je i bila posebna, zato je i taj dan bio obasjan njom, njenim sjajnim muzičkim ukusom, pesmom sa antologijskog albuma iz njene godine, albuma Rio, Duran Duran. Sećam se kako sam joj pričala o tome kako je baba mog profesora španskog, pošto Španci besomučno dodaju prezimena, pri udaji postala Duran Duran i to osamdesetih, u jeku njihove popularnosti. I dalje mi je u glavi ta jedna njihova pesma, koju zbog nje nikad više neću slušati na isti način.
Na oproštaju od nje videla sam toliko mnogo ljudi iz prošlosti, iz neke moje stare faze, ljude sa kojima sam bila bliska, a onda se udaljila, ni sama ne znam zašto. I sada me, nekoliko dana kasnije to mori, to zanima, i pitam se šta je presudilo da u jednom trenutku u vremenu izaberem da budem ovoliko bliska sa nekima, a sa nekim drugim ne. Tome nije doprinelo samo moje razočarenje u one koje sam sebi smatrala najbližim i najdražim, već sad stvarno mogu da se zapitam kako neke ljude držimo sebi blizu, a neke puštamo da se udalje. Koga sam to ukivala u zvezde, a da više ne želim da ga vidim? Ima nekoliko takvih ljudi, kao što ima i onih sa kojima sam sve vreme bila u dobrim odnosima, ali ne tako blisko kao pre. Prestaneš nekog da zoveš na rođendan, prestanete da idete na ista mesta, ljudi se povuku iz noćnog života, u takvim smo godinama. Ali ako bi te neko pitao, o tim ljudima imaš i dalje dobro mišljenje, dragi su ti.
Taj dan me je rastužio na mnogo načina, satro me je, ali mi je i postavio pitanje koga sam i zašto, možda i instinktivno birala ili odbacila? Možda su i oni to uradili sa mnom, ili je stihijski došlo do toga. Sa tim ljudima na koje mislim možda delim više zajedničkih stvari, nego sa onima koje bih nominalno ubrojila u svoje najbolje prijatelje.
Sa groblja, kući me je vozila jedna od meni najdražih osoba na svetu, koju viđam izuzetno retko. To je moj drug sa klase, koji živi u mom kraju, u poslu je, a i ja sam, u žurbi smo, ali osećam i znam da smo jedno drugom važni. To je moje sigurno mesto, ta kola, u kojima me je vozio i na faks, ti razgovori, otvorenost, taj humor, frekvencije, i to se nikad, ma koliko se malo viđali, neće promeniti. Ceo dan mi se u glavi vrti Duran Duran, na loop, na wikipediji ponovo čitam o albumu Rio, o nesrećnoj smrti autora covera za ovaj slavni album, čitam o Sajmonu, a onda i Jasmin Le Bon, a onda me ime Jasmin vodi do istoimenog lokala u Atini, jednog čarobnog mesta, koje mi je preporučila jedna od drugarica, sa kojima sam možda mogla da budem bliža, jedna od onih sa kojima delim pogled na svet.
Dok se jedva probijamo kroz saobraćani špic, idući sa Bežanijske kose na Zvezdaru, drugar sa klase mi priča upravo to, kako ništa nije završeno dok te ne pokopaju (a ni tad), da je sve otvoreno i da su njegovi roditelji skoro sasvim spontano obnovili prijateljstvo sa drugarima iz mladosti, i sad se stalno kartaju, kao što su to radili onda kad nisu verovali da je moguće da se ikad udalje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
