Nikad nisam zaista bila spiritualna, i vrlo mi je teško prodati neku priču o pronicanju u sebe tek tako. Ali suštinski, baš zato jesam dubinski spiritualna, jer ću pronaći neki smisao u nekom uglu grčkog sela, ili u modrom moru, ili ću zaspati na masaži, a gde ćete spiritualnije od toga?
Nisam tip za jogu, prespora mi je, ne mogu da se smirim, bolje mi je da odem da isplivam ili istrčim, odnosno smiriću se dovoljno dok perem sudove, odmara me to što sva ta prljavština ide u nepovrat, tako penasta.
Volim i kad se neko okupa, pa sav gar i znoj odu u slivnik, kad tuširam kupatilo, da svaka pločica bude perfektno čista. E, to je za mene spiritualnije od bilo kog hodočašća ili meditacije. Ali bude tako dana, kad se osećam još slobodnije, kada sam baš hipi, iako nikad zapravo nisam bila hipi. Najbliže što sam ikad prišla hipi priči bilo je slušanje Dženis Džoplin i nošenje nekih tunika sa vezom i resicama, nešto što bi da sam bumerka nosila i na Vudstoku.
Baš me je pre neki dan sin pitao kako se zove ptičica iz stripa, i ja sam mu rekla da se zove Vudstok. Da, volela bih da sam išla na Vudstok, zašto da ne, koliko je samo uzbudljivo biti deo tako nečeg velikog. Pitam se da li su posetioci imali pojam o tome kako ćemo svi mi kasnije percipirati ovaj događaj. Hendriks je uzbudljiv, kao i mala pomoć prijatelja Džoa Kokera. Ipak, moj omiljeni Vudstok momenat je Santana, jer sam uvek volela tropikaliju, koktel latino ukusa i električnu gitaru, kao i preludu bubnjarsku deonicu Majkla Šriva, Santaninog bubnjara u Soul Sacrifice. Dok perem sudove razmišljam o tom nastupu, o Majklu koji je još živ, kao uostalom i Karlos Santana, ali je u tom trenutku imao samo dvadeset godina i bio drugi najmlađi izvođač na Vudstoku. Njegova majka mora da je bila ponosna, iako je možda bila svesna šta u tom trenutku sve struji njegovom krvlju.
Kad si majka, to je velika odgovornost, ali niko ne priča o tome koliko je to jedno veliko olakšanje. Bar ja to tako shvatam. Više nisam sebi u fokusu i to je takvo olakšanje. Neko drugi je važniji i možeš da odahneš, ne moraš više da razmišljaš ceo dan o sebi i svom ego tripu, o svom mršavom ili debelom telu. Ako udara grom, samo da ne udari njega, u mene može. Kakvo olakšanje, nisi više svoj fokus, a ako si dovoljno zdrav to ti neće biti nešto loše, nego naprotiv, neki fini balans i preduslov za dugotrajnu i kvalitetnu bleju.
O tome razmišljam u svom hipi danu, dok perem sudove, i bosa lelujam po kuhinji, po rustičnom tepihu koji sa oduševljenjem prima kapljice svaki put kad pokušam da mokar tanjir prenesem od sudopere do stola. Sećam se priče jedne spiritualne profesoke kako je deci, čak baš malim bebama na Vudstoku bilo dovoljno to što su pored roditelja, što su ih mame u maramama držale uz sebe. To je bio odgovor na priču o jadnoj deci u prašini, u društvu drogiranih roditelja. Da, deci je bilo bolje sa roditeljima, ili samo taj dan nisu imali kome da ih ostave, a išlo im se na festival. Moram posle da ponovo proverim koliko je beba rođeno na Vudstoku, a znam da jeste nekoliko.
Zamisli to ti bude početak života. Prvi udah na Vudstoku, nije loše. I uskoro slaviš pedeset drugi rođendan. I važno je biti bos, dodirivati tabanima zemlju, biti u kontaktu sa prirodom, čakre i telesne transferzale, sve se umrežava u tvom telu, račva, i onda si bolje, onda si srećan. Vudstok, i bumeri koji su sad magnati, ali ekološki osvešćeni. Razmišljam o tome dok moje dete limunom obara čunjeve, koji nisu čunjevi nego flaše od soka i mleka, ostavljene na podu, jer mi recikliramo, pa ih treba staviti u odvojene kese, a poklopce staviti u posebnu kesu, to kad se pretopi, mogu se napraviti invalidska kolica.
Sve to detetu dozvoljavam, slobodno obaraj flaše, ionako su plastične, niko ne može da se povredi. To je najvažnije. Ako ne možeš da se povrediš, može sve, radi sve. Teška hipijevština, a ja nikad nisam zapravo bila takva, nego sam sad olabavila. Mnogo nam je lepše kada smo relaksirani i obaramo flaše limunom, slobodno to radi dok mama kuva i meša lepo povrće. Ja nikad nisam zaista bila hipi, čak mi je i zlo od mirišljavih štapića iz indian shopa, najbliže što sam ikada bila hipi je Dženis Džoplin i imam nekoliko tunika, boho stil.
A da li se on zove boho od bohemian ili šatrovački od hobo, ne znam, a zanima me. Ja nikad zaista nisam bila spiritualna, ali danas baš jesam, sine moj lepi, dok mešam povrće pada mi na pamet da sam ja samo jedno tvoje iskustvo, jedno od važnijih, ali samo jedno, kao i ti meni, ali smo zasebni entiteti. Rodila sam te da budeš slobodan, slobodan da obaraš flaše limunom i da slušaš šta god budeš hteo. Mada ću ti pustiti obavezno Santanu, posebno Soul Sacrifice, da čuješ kako zvuči mistično, divlje, egzotično i spiritualno.
Bonus video: Prvo gej venčanje
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
