Kao što te u nepoznatom gradu nasumična ulica odvede u pab, za koji se ispostavi da je najbolje mesto, legendarno, sa istorijom, nekim zanimljivim svetom, tako je i nas tog dana put odveo baš u taj frizeraj.
Ošišati malo dete, koje je nepoverljivo, ljutito, ili jednostavno samo tog dana ne u elementu, velika je roditeljska muka. Skraćuješ tako šiške dok dete spava, one repiće iza uveta, a dete neminovno, ma koliko želiš da misliš da je njegova frizura šerpa, više liči na frizuru bugarskog fudbalera iz osamdesetih. I onda shvatiš da je ipak red otići kod profesionalca, a pošto vreme nije baš najbolje, hladno je i kiši, hajde da to bude negde u blizini. Nije baš da u kraju ima dečijih frizeraja, ali je nekoliko onih koji šišaju muškarce, pa onda i male muškarce.Deo grada baš i nije popularan, frizer nije ni vidljiv sa ulice, nego se silazi stepenicama, pa tek ispod gomile betona zasvetli znak i znamo da smo tu. Dete ide oprezno niz stepenice, srećan je, jer sam mu rekla da smo našli mesto, a pre toga ga ubedila da nas kod frizera čeka uzbudljiva avantura. A nije li tako?
Ulazimo unutra, čeka nas krupan momak, kršan, preko dva metra. Na televizoru je jedan od onih programa koji vrte samo jednu vrstu muzike, ovde će se slušati samo bluz, već mi prija ušima. Frizer zove malog čoveka na stolicu, barsku, visoku, kaže mi da sednem i da se opustim, jer će njih dvojica lako da se dogovore. Penje mog trogodišnjaka na stolicu i oko njegovog vrata obavija žuti plašt. Moj sin se okreće ka meni, nije siguran da li treba da bude miran u ovoj situaciji, traži sigurnost u mom pogledu, balansira na stolici, samo da ne padne, ali ne, drži ga frizer i oslovljava ga sa druže. To mi je preslatko.
Osvrćem se oko sebe, a tu je gomila maketa, memorabilija, bajkerskih, nautičkih, neki minijaturni viskiji i rumovi, retro natpisi, sve to tako dobro ide uz ovaj bluz. Čuje se zvuk makaza, Filipova kosica klizi niz fluorescentnu mušemu, on pogleda ka meni i vidim da nije uplašen, čak mu je i zabavno. Možda mu je zabavno što vidi svoje mesnate uši koje je do sada prekrivala kosa. Medeno mi je kako frizer komunicira sa njim kao da ima trideset, a ne tri godine. Pita ga da li da mu izbrije iza ušiju, mene ne pita ništa, nego njega. Filip ne progovara, znači odobrava. Vidim da nije oduševljen zvukom mašinice, i inače ne voli taj i zvuk usisivača ili sokovnika, ali jasno mu je da je situacija delikatna i da od nje zavisi njegova nova pojavnost. Za to vreme ja još uživam u galeriji na zidu i brodskom podu, na trenutak mi ovo mesto deluje kao salun, već u drugom, osećam se kao da sam na brodu, na otvorenom moru ili u kakvoj birtiji. A mogla bih biti i u galeriji. Atmosfera je topla, grejalica čini da smo još srećniji što nismo napolju na vejavici. Kosa zato nije loša, ako imaš više kose, ona te uva od vetra, kiše i svakojakih neprilika, ali sad je za to već kasno, Filipova frizurica je kratka i što bi rekli, a ja to ne volim – prava muška. Pa šta, neki od mojih omiljenih muškaraca na svetu imali su dužu kosu. I bili najmuževniji ikad. I moj sin je kao baš mali imao krupne duge lokne, zbog kojih su svi mislili da je baš lepa devojčica.
Ali to sad nije važno, važno je da iščetkan i uredan, uz pomoć frizera-bajkera on silazi sa stolice, kao što će nekad sa barske, u pravom baru, i dok ja plaćam, počinje da igra šah. Na sve je mislio ovaj frizer, pa je verovatno, ponajviše zbog sebe, ali i zbog mušterija na vidno mesto stavio šahovsku tablu. On povlači potez, iako o šahu ne zna ništa, frizer prilazi, povuče i on jedan, pomiluje ga po kosi, po njegovoj sasvim novoj frizuri i poziva ga da ne čeka da kosa postane neuredna i razbarušena, mada i u tome ima šarma, znamo svi… već da dođe brzo u ovaj, dodajem ja – hram kuloće, spontanosti, radosti, ali i pomalo bluza.
BONUS VIDEO: DAN MAJKE TROJKI
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
