Dve žene u dva tipa putovanja: Fensi hotel ili šator?

Stav 04. avg 202111:58
Podeli:
Letovanje, leto, odmor, hotel, kamp, kampovanje
Foto: Shutterstock

Nas dve putujemo u potpuno drugačijem maniru. Ne trošimo ogroman novac na godišnje odmore i obe smo probale i kampovanje i luks varijantu. Jedna je ostala dosledna rancu na leđima i spavanju u šatoru, a druga ipak misli da je luks pun pogodak.

Pišu: Ivana Stojanov i Ana Kalaba

Ivana: Odmor je da se osetiš kao kraljica

Ako je neko putovao u varijantama 28 sati u busu i smeštaj u kutiji šibica onda sam to ja. To je bio jedini način da mrdnem dalje od šireg oboda Beograda jer od kad sam rodila dete, za njega sam uvek plaćala 100 odsto, ništa gratis, ništa popust. Agencije, avioprevoznici, vlasnici apartmana i hotelijeri ne vole baš mnogo mame koje same putuju s decom. Ako nema dve odrasle duše – sikter, plati za čoveka od 30 kila k’o za onog od 150.

E baš zato znam šta je truckanje sa 60 ljudi koji u busu jedu svašta – od sarme i ruske do domaćih kiflica, piju radžu umesto vode, uvek se bune oko tri milimetra spuštanja naslona (kao da ne bi svima bilo bolje da je svima spušten), umeju da zahrču dosta glasno, izuju se čim uđu, ne daj bože gasova, jer sve je to ljudski i ne valja biti razmažen.

Znam i šta je apartman u kom samo jedan od nas dvoje sme da stoji jer ćemo se u suprotnom zaglaviti, nosila sam posteljinu i peškire na put, i skoro svaki put kad odem negde, prvi dan se zna – moram u prodavnicu što pre jer hranu nemamo. Neki drugi ljudi verovatno čim stignu naruče kafu na obali mora ili drmnu jednu vruću, ja vučem kese s hranom, ja sam hrčak. Onda svaki dan treba da napravim tri obroka, baš kao kod kuće. Dobro, malo to nekad uspem da zeznem, kupim pomfrit na plaži, tost na ski stazi i milina.

Neki će reći – ne bih tako putovao, pre bih ostao kod kuće. E pa ne i ja. Meni su putovanja sve i mala je ovo gore cena za sreću koju osećam kad pređem granicu. Odmah se prolepšam, postanem bolja, nasmejanija, najbolja verzija sebe.

U životu sam na odmoru u luks varijanti bila dva puta. Taj luks nije bio Hilton ili ploveća kućica na Maldivima, ali jeste avion i bolji hoteli. I sad dolazim do toga zašto mislim da je takvo putovanje zakon.

Prvo, stigneš odmoran i čist na odredište. Patike ti nisu blatnjave i štrokave. Ne nosiš bagaž ko teretni konj jer imaš ona kolica i direkt kofere u mini bus za transfer. U hotelu ti ih ponese onaj fini gospodin. Nameštaju ti krevet, čiste sobu, menjaju posteljinu, obično onu jednostavno belu ali jako mekanu, imaš dušek na kom spavaš ko medo u hibernaciji, kad ogladniš – samo siđeš i izabereš šta ćeš. Luks je bogotac jer nema onih svakodnevno dosadnih stvari koje radiš kod kuće cele godine, uvek, zauvek. I nije istina da ne možeš da se opustiš k’o na kampovanju, možeš. Na ručak sam išla s mokrom kosom vezanom u rep i u kupaćem preko kog sam navlačila običnu maramu za plažu. Šta god sam tražila – trudili su se da mi izađu u susret. Kad sam htela da gledam noćno nebo – iznela sam dušek na terasu, ćao zvezdice. U toj ful varijanti ne moraš da misliš ni na šta, tvoje je samo da uživaš i napokon se bar na kratko osetiš kao kraljica.

Setih se onog jednog letovanja kad su me ljudi koje nisam dobro znala, u septembru, u nekom selu na crnogorskoj obali, ubeđivali da je najbolje to tako, kad je jeftino, a nema nikog, gde su svako veče zavijali šakali pa me dete pitalo hoće nas pojesti vukovi i kad zinuh da pitam da nas prevezu do Tivta na sladoled, graknuše da ima frižider u radnjici. Ima. Al’ taj na štapiću jedemo kod kuće. Ako mogu da biram – ipak bih poslastičarski. Dva puta godišnje. Da mi ga serviraju u baštici, a ja samo da sednem i uživam.

Ana: Ranac na leđa i idemo gde god

Ako ne računam detinjstvo, zimovanja i letovanja s roditeljima naglo prekinuta haosom devedesetih, svoj prvi izlazak u inostranstvo imala sam tek u četvrtom razredu gimnazije. Sad mi to nešto deluje kasno i tužno, ipak smo i tad gledali u filmovima naše vršnjake sa zapada koji su s rančevima na leđima već obilazili svet. Mi smo se radovali produženom vikendu u Atini.

Valjda sam zato već negde na početku faksa s jednom koleginicom uplatila neku apsolventsku ekskurziju – sećam se da je koštalo nekih 200-300 evra i, ako je aranžman uključivao 10 noćenja, više od polovine je bilo u autobusu. Ali to uopšte nije bilo bitno, jer sam se na toj turi prvi put gubila u šarenim uličicama Venecije, igrala na čuvenom šetalištu uz more u Nici, pozirala na Aleji zvezda u Kanu, ušla u kockarnicu u Monte Karlu (i vrlo brzo izašla), zaljubila se u Barselonu, na kraju overila i Prater u Beču. Već čujem one koji će mi objasniti da tako nisam zapravo ništa videla ni doživela u tim mestima, ali videla sam i osetila sasvim dovoljno da sam znala da želim da se vratim… U tom trenutku to je bila velika stvar.

E, na tom putovanju sam i otkrila svoj talenat da se sklupčam na autobuskom sedištu tako da mogu da prespavam celu noć, što je, ispostaviće se kasnije, veliki dar za nas zavisnike od putovanja. Takođe sam shvatila i da uopšte nemam problem da živim na sendvičima od pre dva dana, da odeću mogu da operem i sapunom u lavabou i da mi, kad regulišem prevoz i smeštaj, uopšte ne treba toliko puno para. A putovanja su se našla negde u vrhu moje liste prioriteta i ostala.

U nastavku sam grabila svaku priliku da otkrivam svet, bilo da sam imala sve lepo organizovano, bilo da sam s vrećom za spavanje skakala u nešto potpuno nepoznato. Najmanje mi je bilo bitno gde ću spavati i šta ću jesti, naravno, uz vođenje računa o svim eventualnim opasnostima. I da nisam tako razmišljala, da sam išla na siguricu i komfor, verovatno ne bih mogla da priuštim sebi ni delić svega kroz šta sam prošla.

Evropu sam opajala tokom studija autobusima i vozovima, spavajući po hostelima i hraneći se u meku. Kad smo uspeli da nađemo povratne karte za Maroko za 70 evra, lako sam ispratila uslov da sve što mi je potrebno za tih 15-20 dana spakujem u ručni prtljag, i dalje to praktikujem čak i kad imam opciju da ponesem više stvari. Jedva sam skupila pare da odem do Kube, a tamo smo imali smeštaj u nekoj iznenađujuće uzanoj dvospratnici u Havani – gužvala sam se s ukućanima na terasi da budemo u toku sa svime što se dešavalo u našoj ulici, upoznali smo „ekipu iz kraja“ i uvežbali da čujemo kamionče za sladoled 10 minuta pre nego što stigne… Takav ugođaj nemaš u hotelu, a da se ne lažemo, verovatno ne bih mogla ni da ga platim.

Doduše, zavisi šta se računa pod hotelom. U Indiji sam bila u jednom u kojem su zidovi buđavi, nema tuša i ne menja se posteljina. Ok, dešavalo se, čak iznenađujuće često, da zabodem i neki fensi hotel, znam ja i to lepo da iskoristim, da se naspavam kao čovek i uživam u usluzi. Ali, to računam kao predah, „tajm aut“ pre nego što se vratim bosonoga na ulicu među „obične ljude“.

Spavala sam jednom i u kućici na drvetu kad sam bila u Tajlandu. U Sahari su nam napravili žurku s beduinima, nakon čega sam spavala na minusu u otvorenom šatoru s toliko prekrivača na sebi da nisam mogla da se pomerim. U Indiji sam više noći provela umotana u vreću u prepunom vozu, trudeći se da ne razmišljam o higijenskim navikama mojih saputnika i miliona onih koji su na tom ležaju bili pre mene. I svaku od tih noći pamtim kao autentičan doživljaj neke zemlje koji vredi više od svih zvezdica na hotelima.

Stalno nešto razmišljam kako jednog dana možda neću moći tako da putujem. Možda će mi biti mučenje da teglim ranac na leđima, možda će mi udoban krevet biti važniji od scena zbog kojih mi je na putovanjima često žao da zatvorim oči da nešto ne propustim… Zato sam sada rešena da iskoristim svaku priliku da upijem duh sveta. Gde ćeš veći luksuz od toga?

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram