Državnom sekretaru kome maligna oboljenja nisu hitna

Juče je održan drugi po redu Nacionalni onkološki forum na kom su bili predstavnici države, lekara i udruženja pacijenata, na kom se govorilo o problemima u zdravstvenom sistemu, važnosti prevencije, ali i o aktuelnoj nacionalnoj kampanji 'Nema čekanja'. Ova kampanja je pokrenuta upravo zbog epidemije onkoloških pacijenata i porasta u broju smrtnosti.

Godišnje u Srbiji oboli 40.000 ljudi, a na žalost bitku izgubi oko 30.000, te se naša zemlja nalazi na neslavnom prvom mestu u Evropi, odnosno na drugom u svetu, kada je u pitanju smrtnost od svih malignih bolesti.

Kao predstavnice udruženja, ovaj forum otvorile su tri žene koje su preživele rak. Moderatorka, koja je preživela rak jajnika, kod druge je bio u pitanju rak dojke, a treća je preživela rak grlića materice - a trenutno se bori sa rakom pluća. U publici, po mojoj slobodnoj proceni, pola nas je novinara pola nas je preživelih. I svi smo pomno čekali panele na kojima su pored pomenutog državnog sekretara, učestvovali i prof. dr Danica Grujičić i dr Nenad Mijalković...

Elem, čekali smo da čujemo šta imaju da kažu. Kako će naša zemlja da se založi za bolji sistem u kom pacijenti imaju prava na osnovnu higijenu u toku svog lečenja u bolnicama, a da ne pričamo dalje o svim 'inovativnim' terapijama koje postoje već trideset godina u svetu, a kod nas se smatraju inovativnim - jer još nisu stigle. Želela sam da čujemo i šta mi, kao pacijenti, a i udruženja, to možemo da učinimo na našem mikro nivou, kako bi imalo efekta na makro nivou - pa valjda smo zato tu svi i sedeli, zar ne?

Ova neslavna statistika sa kojom se suočavamo ne uključuje i porodice ljudi koji su oboleli od raka, a zna se da kada jedan član oboli, svi obole i svima treba podrška, ali to je neka druga priča...

Čekali smo da čujemo i zašto mnogi lekari nemaju vremena da se posvete svojim pacijentima duže od 10-15 minuta, zašto toaleti u bolnicama ne rade, zašto se čeka na zakazivanje redovnih kontrola i to u ključnim periodima nakon oporavka od kancera. A da ne pričamo o ljudima koji čekaju na dijagnozu.

Kampanja 'Nema čekanja' je tu da upozori ne samo građane da su preventivni pregledi i rano otkrivanje kancera uglavnom najbolji saveznik u lečenju i konačnom ozdravljenju, nego i da naglasi i podseti sve članove zdravstvenog sistema da iako su i dalje opterećeni koronavirusom, da onkološki pacijentu ne smeju i ne mogu da čekaju, jer su kod mnogih ključne i dve nedelje, a ne po nekoliko meseci.

Vickasta izjava za ozbiljnu osudu

Prof. dr Ferenc Vicko bio je prvi govornik na panelu i pričao je o slabom postotku ljudi koji se javlja na skrining testove. Objašnjavao je da je do promena u načinu rada moralo doći zbog sveukupne situacije sa pandemijom i izgovorio je ono na šta su skoro svi prisutni odmahnuli glavom, spustili glavu od tuge, progutali knedlu ili jednostavno blenuli zatečeno u predstavnika Ministarstva zdravlja.

„Druga važna stvar koja se možda ljudima neće svideti, a treba jasno reći da maligne bolesti nisu hitne, to nisu akutne stvari”, vrlo razgovetno i promišljeno izrekao je to prof. dr Ferenc Vicko i ponavljam, rekao je to kao govornik na panelu II Nacionalnog onkološkog foruma.

Ispred onkoloških pacijenata i udruženja onkoloških pacijenata.

A sedeo je samo nekoliko stolica udaljen od Predraga Slijepčevića, potpredsednika Foruma pacijenata Srbije i predstavnika Udruženja „Leuka”, koji se oporavio od kancera, odnosno leukemije, a i infarkta. Predrag je tada naglasio da je u primeru leukemije baš to vreme i ta hitnost ključna - jer za dve nedelje možete samo dotrčati do IV stadijuma iz kog se nažalost retko ko izvuče. Predrag je jedan od tih koji je pregrmeo IV stadijum i naznačio je da na prste jedne ruke može nabrojati ljude koji su se izvukli.

Razumete šta hoću da kažem? Sedeo je u društvu svih tih ljudi, i izgovorio je nešto toliko hladnokrvno i proračunato, pa čak i bezdušno da ja evo, i sutradan, iskreno ne mogu da dođem sebi.

I ne, nisam nežna latica ruže kojoj ne sme čovek ništa da kaže, i da, svesna sam da postoje bolesna deca, urgentni slučajevi i operacije od kojih život zavisi, svesna sam i da postoji neki sistem u tom zdravstvu i da ipak neko ima prednost, a neko ne. Ali, ne možete nikako, ali nikako reći da maligna oboljenja nisu hitna. Posebno ne u lice ljudima koji to žive.

Posebno ne kao predstavnik Ministarstva zdravlja.

Jer čak i da jeste tako, i da uzmemo u obzir i hladnokrvnost i bezosećajnost ove rečenice kao nešto što je ipak realnost - kažite mi molim vas državni sekretaru, zašto onda od silnih prioriteta u koje ne spadaju maligniteti, ipak veza u bolnici radi najbolje od svega? Tada hitan postaje i pokvaren zub, a ne rak.

I ne, nemam ništa protiv Ministarstva zdravlja, niti zdravstvenog sistema, jer da to ne postoji, pitanje je da li bih danas bila živa. Da se ne lažemo, da nije tih lekara koji danonoćno rade na uštrb svog zdravlja i svojih privatnih života - iza mnogih od nas bi sada ostali epitafi, a ne razni članci, ispovesti i stavovi. Ali, da ste baš morali tako da kažete, pa i niste.

Čak i da to mislite, čak i da to jeste tako i da tako mora biti, iz pristojnosti, kulture i empatije - nemojte to baš reći. Pravite nas budalama u vašim očima, očima zdravstva, pa i u sopstvenim, što se borimo za svoje živote, ali i živote mnogih drugih koji će nažalost doći u našu situaciju.

Zato ponavljam onu dobru staru: 'Ako nemaš ništa pametno da kažeš, ti stavi vodu u usta pa mućaj.'

***

Bonus video: Levoruki ljudi