Besna keva se bavi se knjigama, svojom decom i želi da postane jogina jednog dana, kad poraste.
Ona ima 40, voli zmije i gaji kolekciju plišanih igračaka, svaki nokat joj je druge boje (roze, plavo, žuto, zeleno, ljubičasto) i farba se u vatreno mahagoni boju. Poreklom je iz istočnog bloka, onog dela koji je oduvek gledao u SFRJ sa čežnjom jer oni tada nisu mogli nigde da mrdnu.
To je druga (za koju znam). Prva je isto bila crvena, isto tetovirana, isto nokti al je imala „i brnjicu u nosu“ kako to moja drugarica elegantno voli da istakne. Ta se pojavila kad nam se rodio sin. Ova „druga“ je legit, figurira od kad smo zvanično raskrstili.
Ukratko, zove me ćerka na posao: „Mama, da li je u redu da spavam večeras kod tate, M. ostaje još nedelju dana, pa bih da budem malo sa njom?“ Koncentrišem se da mi glas zvuči što prirodnije.
„Ok je, da…“ „Super, hvala mama! Cmok!“ Nije mi svejedno. „A, jel to zato što hoćeš malo i da pobegneš od brata?“
„Pa i to, malo, ali ona će ostati samo ove nedelje.“ I dalje se trudim da budem kul.
„Kako je bilo danas u školi?“
„Super!“
Vrtim film, odlazim u prvu radnju, histerično kopam po novoj kolekciji, nalazim neku zadvoljavajuću krpu, izlazim napolje. Idem ka kući, neraspoložena. Zovem mamu. Pričam joj. Ona je prvo kul, a onda:
„To M. glumi sve zbog njega! Da on misli kako je njoj stalo do dece, skuplja poene kod njega, sigurno im kupuje neke sitnice koje ti nikad ne bi odobrila, nju šminka i lakira joj nokte, njemu ne znam šta radi, kupuje čips, možda… Naravno da ti je teško palo!“
Nije prošlo tri minuta: „Jesi stigla kući?“
„Nisam još, mama.“
„Slušaj ovako: sad kad dođeš, razgovaraj nasamo sa njom. Reci joj da to nije u redu. Stavi joj do znanja da si joj ti majka, ti si prva, i da te pogađa što hoće da provodi vreme sa M.“
„Dobro, mama…“
Dolazim kući, sin trči: „Mama! Došla si! Šta si mi donela?“ Ćerka sedi na podu, slaže mikroskopsku slagalicu, bulji u pod.
„Zašto si joj rekla? Sad se baka ljuti na mene!“ Ponovo se koncentrišem.
„Zašto, mama, zašto uvek pričaš baki sve, i onda se ona meša i mene grdi, sad je opet ljuta, kaže da ja volim M. više od tebe.“
Koncentrišem sve svoje znanje o pozitivnom roditeljstvu, formulišem pozitivnu rečenicu u kojoj nema negacije, smirenim tonom zen majstora izgovaram: „Da li se ti to ljutiš na baku što ona misli da ti mene manje voliš ako odeš kod M?“
„Da!“
„Dobro, ljubavi, pusti baku, ja znam da ti mene voliš, i ja volim tebe. Hoćeš li da me zagrliš?“
„Hoću.“
„Pa, dođi.“
„Dođi ti.“
U kuhinji smotam prvo nekoliko badema. Onda četiri keksa s čokoladnim filom, ambiciozno zamišljajući da ću se zaustaviti na jednom, možda dva. Spazim čokoladu oko koje su se deca prethodno svađala, uzmem kockicu.
„Šta?! Zašto ti hoćeš da ideš kod tate? Rekao si da nećeš, da ćeš ostati sa mamom?!“
„Pa… Hoću i ja.“
Uzimam još jednu kockicu. Pa čitavu štanglu.
„Ko mi je pojeo čokoladu?“
„Ja. Da se vas dvoje ne svađate više.“
„Ostalo je još malo… Hoćeš?“
„Neću pile više, hvala.“
„Dobro, poneću za tatu.“
Odlaze.
Zove me drugarica. Žalim se na mamu.
„Znam. Moja je ista. Ja joj nešto ispričam, požalim se, kao, kome ćeš ako ne majci, kad eto ti… U želji da me zaštiti, i bude na mojoj strani, ona odmah mora da se umeša i tako napravi još veći haos s kojim posle ne znam šta da radim i treba mi mnogo energije da popravim situaciju… Pa može li nekad samo podrška? Samo da me sasluša, da bude tu i da ćuti…“
Smejemo se.
Jedina nepopravljiva stvar su bademi, ona četiri keksa i štangla i po čokolade.
***
Bonus video: Joga za zauzete mame
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
