Od kad sam bila mala postojao je taj neki ideal života koji možda nije bio u vezi do kraja sa time čime se baviti i koliko zarađivati, bio je u vezi sa nečim drugim – sa ulicom, knjigama, susretima, sa određenom dinamikom. Da, dinamika je ta reč.
Takav zamišljeni život sigurno nije bio kancelarijski, on nije podrazumevao visoku poziciju, već naprotiv, to je bio život u kome imaš dovoljno vremena da cirkulišeš. Taj život podrazumevao je na smenu košnicu i mir sopstvene sobe (Virdžinija Vulf) i sopstvenog kreveta i revolucije u njemu (Džon Lenon).
Čitati knjige, gledati filmove, posećivati izložbe, a onda o tome razgovarati sa ljudima koji rade to isto. Da, mislim da nisam pogrešila time što sam književnica i novinarka, time se nisam udaljina ni pedalj od tog svog ideala landaranja po gradu u potrazi za sadržajima i nadražajima, potencijalnim pričama i obrtom.
Nekad je ta dinamika susreta, prebacivanje šala preko kaputa, pozajmjivanje knjige, potpisivanje, srdačan zagrljaj, istovremeno oduševljenje nekim pasažom, kadrom, nekim potezom četkice, polemika bilo dovoljno da pomisliš da si u Njujorku, a ne u Beogradu.
I nikad mi nije bilo dovoljno da nešto vidim sama i time budem ispunjena i zadovoljna, uvek sam imala potrebu da podelim. Možda zato često delim storije na instagramu, nije to otuđenje, to je baš suprotno – podeliti!
Sećam se, kad sam bila još u predškolskom i terala roditelje da sa mnom gledaju Malu sirenu, koju sam znala napamet. Ubacivala sam video-kasetu u rikorder u nadi da će se smilovati i da će pogledati s pažnjom bar deset minuta.
Nije bila poenta to što ja znam kada će Arijel da izgubi glas, a kad će dobiti noge i njima prošetati plažom, u, za mene do tad najlepšoj svetlucavoj haljini. To su morali da vide moji roditelji, koji su ovu moju kućnu projekciju prilično ignorisali i razgovarali sa prijateljima o nekim drugim tricama. A ja sam samo želela da podelim iskustvo.
Zato sam to počela da radim kasnije, preporučujući i čekajući da meni neko preporuči i doturi knjigu, koju ne smem da propustim. Imam drugaricu sa kojom imam takve razgovore, o umetnosti, o novitetima, o tračevima i međuljudskim odnosima na sceni, naravno, jer od njih sve zavisi, dakako, kako je prošla premijera, kako bi ona režirala taj tekst, šta joj je najvažnije u poetici Milene Marković, da li joj je srcu blizak Enki Bilal, da li je završila Uliksa i zašto ljudi lažu da jesu, na šta nas zaista podseća cveće Džordžie O’Kif i kada smo otkrile Ferlingetija, toj neobičnog pesnika, koji nam je dugo, iako dugovečan, bio van vidokruga.
I to sve u šetnji do pijace ili na pijaci dok se bira riba, kajmak, krompir ili nar.
I to je meni ta drugarica, mlađa od mene. Imam još dve sa kojima takođe dotičem slične teme, ali su tu negde mojih godina, iz sličnog kruga i na njih sam bila upućena.
Prošle nedelje napustila su nas dvojica ljudi, koji su meni bili simboli svega ovoga o čemu govorim – susret, utisak, razmena, toplina, intelekt, simboli Beograda. Bili su među mojim biološki najstarijim prijateljima, jedan je mogao da mi bude otac, a drugi deda, ali su duhom bili mladi ili mlađi od mnogih koje znam, od većine zapravo.
Vitalni, radoznali, zabavni. Mnogo mi znači što znam da su i oni voleli mene i što im je bilo drago da me sretnu. Sa Veljom sam se poslednji put videla pre tri godine na kafi, tu u kafeu ispod Beograđanke, pričali smo kao i uvek kad se sretnemo o Stonsima, radiju, selu, uživanju u tekstovima, kafi, u toj finoj gradskoj dinamici.
Vlaju smo poslednji put drugarica i ja videle u Domu Sindikata kako juri na projekciju na Festivalu autorskog, a nekoliko dana kasnije posle dokumentarca o Žilniku razgovarali smo na istom mestu, samo na spratu, ispred Lubarde, o raznim temama, a uvek su bile razne i uzbudljive – o kino-klubovima, o istoriji filma, ali uvek, uvek i o novom, o nečem novom.
U odnosu na njih dvojicu, ja sam uvek bila malo retro, malo konzervativna, u čežnji za prošlim, više nego za onim što tek dolazi. I ovih dana osećam ogromnu prazninu, znam da neće više biti tih susreta, te divne dinamike, u bioskopu ili knjižari.
Ostaju emisije, knjige i tekstovi, njima bar uvek mogu da se vratim u danima sreće i melanholije, u Virdžinijinoj sobi i Lenonovom krevetu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
