Kada me ljudi bez društvenih mreža pitaju zašto ih imam, imam za njih nekoliko odgovora, a jedan je taj što mi je to neka vrsta dnevnika. Da, treba mi za posao, da, korisno je jer na taj način imaš uvid u različite svetove i polusvetove, ali na koncu – volim i zabavno mi je, i dalje. Ne sve društvene mreže na isti način, naravno.
Neke su mi postale poligon za kačenje slika lepe arhitekture, čudnih biljaka, emisija i ovakvih tekstova, način da zabeležim kakve pločice hoću jednom kad budem imala novi stan, linkove za slike starog Beograda, i poneku pesmu.
Na nekima sam samo voajer, retko šta kažem, ali volim da imam uvid. Negde ipak postavljam mnogo svojih fotografija, nekad to jesu selfi glavudže, tamo gde procenim da izgledam zanosno ili interesantno, a nekad je to nešto bizarno ili zaumno što zabeležim na ulici u stilu jedne Vivijan Majer.
Ipak, mislim da to najviše radim zbog tog pametnog eksternog skladištenja sadržaja. Pravim neku vrstu dnevnika, slažem utiske, da, kad onda počnem da skrolujem i nađem se u junu 2019. vidim da smo na plaži u Alanji i da moj sin uživa na pesku, nalakćen na ležaljku obližnjeg hotela, u kome nije dozvoljno boraviti sa decom.
Onda odem još malo gore i pronađem sliku iz porodilišta, gde je ona divna stolica s rupom, da sedneš bezbrižno posle epiziotomije, ili samo malo iznad evo i čaršava na kome je napisano GIN, od ginekologija, a ja sam se tada našalila da je to zapravo znak da se treba opustiti i u bolnici, u toj postelji popiti džin, sa ili bez tonika.
Da, ja taložim fotografije, kačim ih besomučno i nemilice, zabavlja me to, svesna sam da one tamo ostaju zauvek, da ih nekom dajem besplatno, ali me svejedno, sve to zabavlja i pomaže mi da se vratim u baš taj trenutak i to specifično sećanje.
Pa zašto ih samo ne kačim na neki klaud, odnosno oblačić? I tako bih mogla da se podsetim lako svega što želim. Da, ali nekako nije isto, ove ima i interakcije i komentara drugih ljudi, tada bude i te fine hronologije i priče u povezivanju pojedinačnih fotografija.
Sigurno znate za onu situaciju kada pogledate neku fotografiju ili pesmu, neku informaciju, i tačno znate kakav je bio taj dan, setite se svega, celog konteksta, odmota vam se ceo dan.
Čitavog života sam cenila dobru sinesteziju, još od onih prvih, kada sam za sredu rekla da mora da bude narandžasta, a četvrtak tamnozelen. Sada te sinestezije i ne moraju da budu tako jasne, sve češće mi se dešava da me neka informacija vrati u neku neopipljivu specifičnu atmosferu, nekakvu paukovu mrežu ili skramu, neko posebno osećanje i komešanje u stomaku.
Pre neki dan brišem poruke iz telefona, ima tu ljudi čije sam poruke ostavila, jer me je beskrajno mrzelo da ubacim njihove telefone u imenik, tu su zabavne ideje koje sam razmenjivala sa prijateljima, a takođe mi je falilo snage da ih negde prepišem, pa zato stoje u memoriji, tu su promocije brendova koje imaju popuste, ali i poruka od Jorgosa.
Ko to beše? Kako ko? To je taksi vozač koji nam je dodeljen u promociji sajta za bukiranje hotela. On nas je vozio od aerodroma Venizelos do hotela u Atini. I ne bi to ništa bilo interesantno, da me ta poruka nije vratila u potpunosti na to popodne, u osećaju, u mirisu.
Kasnio je, i svako je već našao svog vozača sa uredno napisanim imenom na papiriću, samo smo mi čekali, iako je aplikacija pokazivala da je vozač tu i da nas čeka. Poslala sam mu poruku – Da li da vas čekamo? On nije odgovorio ništa nekoliko minuta, ali se onda pojavio, uzeo naše stvari i žurno krenuo napred noseći ih, idući negde ka parkingu.
Mi smo ga pratili ne znajući gde smo krenuli, a ja sam osećala ono blaženstvo kao kad sam bila mala, da ništa ne znam, ali da je sve u rukama nekog drugog, tada roditelja, sada vozača koji zna ono što mi ne znamo.
I onda se desilo ono što je važno, ono što je vratilo pogled na tu jednu poruku: miris aerodroma, blizina mora u čistom metalu, pogled na jedan bade mantil, verovatno limitirana serija, preskup, mali, u grčkim šarama, na pogled pri izlasku iz zgrade, pogledu na teške i dramatične planine, svežinu i hladnoću, u inače toplom gradu, onda vožnja kroz grčki krajolik, kaktusi i divlja vegetacija, mandarine i limun, bela arhitektura u daljini, nekoliko tunela, hipster koji nas vozi u sigurnom kombiju i u izanđaloj second hand rebrastoj jakni.
Važan je taj osećaj u stomaku, tenzija pri ulasku u grad u kome si bio nekad, ali davno, ničeg se ne sećaš, uzbuđenje i čuđenje, vozačeva sigurnost jer zna gde ide, kao kad bi ti vozila ljude od Surčina do nekog hotelčića na Crvenom Krstu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
