Čoveče, spoznaj samog sebe

Stav 16. maj. 202213:05
Podeli:
Kada
Foto: Tara Moore / ImageSource / Profimedia

Šta vi volite kod sebe?

Znate ono kada ljudi kažu da su perfekcionisti i da su strogi prema sebi, kao da je to nešto dobro? Da su sebe uveli u neki red, u disciplinu, u kalup i da nema bežanja? Vremenom sam shvatila da neću i ne moram da budem stroga prema sebi, i uvek se setim one rečenice Duška Radovića u kojoj ne treba da volite decu i kad su kriva, jer će ih život kažnjavati i kad nisu. Treba sebi dati oduška, treba se zavoleti. I kad to sebi kažem zvučim kao neki jeftini guru koji piše knjige o samopomoći. Ali na kraju, to i nije neistina, baš je lepo voleti sebe, naravno, sagledati sebe, shvatiti gde si tanak, ša ne valja, kakvih tu mana ima, ali naposletku sve to nekako i prihvatiti.

To ne znači sebi u potpunosti povlađivati i biti bahat i neosetljiv za druge. Ali valja biti osetljiv na sebe. Treba shvatiti šta je to dobro što imamo, ne raditi uporno protiv sebe. Kao kad komičar Džordž Karlin pominje stvari koje nas vezuju, sve nas širom planete, i kako ih je mnogo više nego onih stvari koje nas razdvajaju. Tu uleće i Goran, a i Alenov grebljavi glas da sumira – tanka je linija što spaja i razdvaja!

Ali da, vremenom sam se pomirila sa nekim nedostacima i počela da stavljam akcenat na ono što kod sebe volim. A tako treba da radi svako, da pronađe makar jednu stvar kojom je zadovoljan. Ja volim svoje noge, one su uvek tanke i vretenaste, volim svoje uši, jer su male i delikatne školjkice, volim što imam neverovatnu moć regeneracije, pa ovaj tekst pišem u pola šest ujutru posle duge vožnje iz nekoliko sati udaljenog grada, nakon mnoštva aktivnosti, ali puna energije jer sam kod kuće, jer sam se istuširala i sela mirišljava od makadamije za praznu word stranicu da nešto zabeležim.

Ana Vučković Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Volim što sam muzikalna, što pogađam note i visine, što sama sebe zabavljam pevanjem, što nekad sasvim tiho mumlam u gradskom prevozu, da me niko ne čuje, a ponekad me i čuju. Nekad idem ulicom i pevam It’s good day Peggy Lee ili He’s a tramp iste pevačice i zadovoljna sam kad uspešno uhvatim za šiju džez manir, što pevam i vokal i aranžman i basove. Volim što sam shvatila šta ne volim, što znam da ne volim celodnevne piknike i razvlačenje po travi, što volim da je sve rascpkano i da od svake aktivnosti imam po dva sata. Oduvek volim kišne dane na putovanju kada se uvučemo u muzej i tamo razgledamo i posle pijemo kafu. Volim da mogu da odem kad želim i da kontrolišem situaciju, ne volim da zavisim od drugih, više volim da idem autobusom sama, nego da me vozi kolima neko s kim ću onda morati da pričam, ako mi nije do toga. Ja sam vrlo društvena osoba i uključena kada sam s drugima, ali volim da sam sama, jer nikad zapravo nisam sama, pevam Peggy Lee i čitam knjige i novine. Volim knjige iz psihologije i filozofije, ezoterija i mistika su mi bliske, volim da se odmaram pola dana, ali mi je već posle toga dosadno da ležim i spemna sam na akciju. Na bazenu volim da plivam, kao da se spremam za olimpijsku normu, a ne da sedim na tribinama i razmišljam. Moja deviza je – ili radimo ili ne radimo, ne volim odugovlačenje. Opet, mislim da nisam namćor, nikog ne uvlačim u svoju priču, ali samo volim da ja radim na svoj način. Baš imam ukusa, ali ne uvek i para da sebi kupim rustičnu kamenu kuću na Mediteranu ili kašmir-svila haljinu.

Neke divne stvari sam naučila vremenom i zrelošću, a to je da ne mogu sve i da je nekad i dobro da nešto odbijem. Odbiti nešto za šta misliš da nisi kadar ili nešto za šta znaš da te ne ispunjava je jedan od najboljih osećaja ikad. Takođe i odustajanje. Nisam za ovo, odustajem! Menjam mišljenje, pogrešio sam. Još jedan baš dobar osećaj.

Još sam ambivalentna kada je reč o osećaju da li treba ići napolje ili ostati unutra, nekad mislim da sam pogrešila što sam izašla, a nekad da je glupo što sam ostala. Tu mi se čini da sama sebi postavljam zamku, pa da sam uvek polunezadovoljna. Tu ima mesta za razvoj, ali volim što sam sebe uhvatila u tim nekim ranjivim mestima ili greškama, koje se ponavljaju. Ali polako, svako ima vremena da upozna sebe i shvati i prizna sebi kakav je zapravo i šta ga čini srećnim. Pogotovo je to zanimljivo kod nas koji nismo ni introvertni ni ekstrovertni, nego jedno ili drugo u zavisnosti od situacije, nas koji bismo i da plešemo u klubu u čipkastom negližeu i da nas svi ostave na miru.

Na kraju, baš je oslobađajuće popisati stvari koje nam smetaju, ali možda još važnije – ono što volimo kod sebe, u izgledu, ponašanju, u onome šta nas čini autentičnim i zbog čega nas ljudi vole, ako nas vole. Ima nešto divno i oslobađajuće u tome, skoro kao u tome da legnete u krevet da spavate mirno posle napisanog teksta u šest ujutru.

***

Bonus video: Prosidba na fudbalskom terenu

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram