Ne samo danas, nego decenijama unazad već u martu počinju da se objavljuju tekstovi o pripremama tela za plažu. Kakvo srediti telo za plažu, kako ga učiniti savršenim da bi se prikazalo? Da bi se prikazalo kome? Da nas ne bi bilo blam sala.
A zašto bi nas uopšte bilo blam sala ili strija? Zašto je to uopšte važno, i ako jeste, zašto je baš toliko, da bismo se time bavili baš toliko pomno i toliko dugo. Zašto se i ja time bavim milijardama godina, kao temom od vrhunskog značaja? Zašto jedno leto pustim da izgledam upravo onako kako se zadesilo da izgledam i da nemam nikakvu nameru da se stešem, da se ne naprežem i ne trudim, nego da samo postojim, takva kakva sam. Kakvo vam je telo potrebno za plažu? Za početak, potrebno je da imate telo i onda samo odete na plažu. Za početak niste kao Krang koji uporno traži nov telo u koje bi se, mučenik, inkorporirao. In corpore, dabome!
Mediji pišu i objavljuju da je sada, kada su gotovi i slave, kada smo počistili stolove i frižidere pravi momenat da se dozovemo pameti i da se bacimo na vežbanje i salate. I tako svake godine. A šta ako baš odustanemo i budemo debeli još jedan put? Šta će se dogoditi? Veći deo svog života imala sam stomačić na plaži i razmišljala sam o njemu mnogo duže nego što je trebalo. Da, to je salo, ja volim da jedem, čak se i šalim da najviše na svetu volim svoje dete, pa da jedem, jer da, to je istina. Hrana i ukusi, to je moje ogromno zadovoljstvo, uživam u tome. Volim i da hodam i da trčim, kao i da plivam, aktivna sam u životu i to se onda donekle i uravnoteži, ali da, skoro uvek je bio tu taj stomak. Toliko da me je instruktor trbušnog plesa na koji je išla moja drugarica pitao zašto se ja njime ne bavim, jer za razliku od nekih devojaka koje su bile baš mršave ili onih koje su po njegovim rečima bile predebele, ja sam taman, imam visinu i struk, ali opet i to salce koje je neophodno da bi taj ples bio kako treba. Sve je to jasno, kao i komentar da bih sigurno bila smatrana za vrhunski zgodnu pre sto godina. Ili da bih bila ideal npr. Vlaha Bukovca. I šta, rođena sam u pogrešno vreme? Nisam, jer sam odlučila da mi to ne bude važno koliko mi je bilo važno evo već trideset godina.
Mnogo se priča o prihvatanju tela takvog kakvo je, o lepoti plus size tela, ali nam čak i ta priča govori koliko je sve predugo nenormalno. Normalizovati postojanje tela koja nisu standardna? Šta je strandardno telo? Stara Grčka? Zašto uopšte mora da se priča o tome da li je moguće da je lepo telo ono na kome ima sala? I onda se i komentariše koliko je lako plus size modelu da bude lep u skupoj čipki i sandalama, sa bujnom kosom i stilizovanjem za časopis, hajde budi ti debela žena na pijaci što stoji i prodaje jaja. A ne valja ni kad je telo premršavo? Mi smo već indoktrinirani, i to nije tako samo u našoj generaciji.
Pročitajte još:
Da, generacija mojih roditelja u mladosti nije bila debela, jer su se svi bavili sportom, vodili fiziki aktivniji život, ta aktivnost je bila prirodno inkorporirana u njihovu svakodnevicu, nisu kao mi danas imali određeno vreme za krvnički trening posle sati sedenja za kompjuterom. Ali opet, i oni su ti koji će prokomentarisati da je neko predebeo ili premršav, čula sam i neke od njih kako kažu da je grozno ono salo na leđima u koje se usecaju bretele brushaltera, da su grozne masne kese i visuljci, kako je sve to odurno, kako je lepo da si baš taman. baš taman je da si grčka boginja, zapravo da si top model, ne manekenka, to nikako, one su premršave, nego da si taman, da svega ima tamo gde treba, gluteusi i grudi, može malo i butka, ali sve ostalo da bude ispošćeno. I ja se pitam da li je to stvarno lepo ili je mene društvo naučilo da je upravo to lepo i poželjno. Da, ima tih plemena negde gde se ceni da si što deblji i ni to mi se ne dopada, ali zbog zdravlja, zbog srčanih problema. Valjda je najvažnije da si zdrav, da bi postojao, pa da bi mogao uopšte da odeš na to more i tu plažu i tmo bivstvuješ svojim zmijskim telom.
A na kraju, i kakva je više fora sa tom plažom? Pa valjda ja hoću da lepo izgledam uvek, hoću da sam srećna sa tim svojim telom i u decembru, da budem lakša na nogama, mobilnija, poletnija, nije samo važno prikazati se. Eto, imam jednu mantru – ako sam predebela i neprivlačna, ionako niko neće gledati u mene na toj plaži, gledaće u neku top ribu i mene će ostaviti na miru da visim i budem mlohava na miru.
A opet, lako je i meni da ovo napišem i mudrujem, ni ja nisam fer, i ja ću prva kada vidim kako se nekom ocrtava salo u uskoj majici da pomislim – jao vidi! Jer sam indoktrinirana, kao većina ljudi. Neko nas je prokleo da nam to bude tema. Kao i kada vidim nekog mršavog, biće mi krajnje nesimpatične te koske i pileće grudi i motkaste ruke. Svi smo indoktrinirani, stalno nam je na umu to. To jeste tema, još jedna tema, legitimna tema, ali bismo i sa njom mogli malo da oladimo. I ja upravo završavam ovim tektom i idem da uživam u svom duševnom miru u ovom i ovakvom telu. Aman!
I imam i jedan predlog za vas, ako ove godine odete u Grčku – hladno pivo divno naleže na tulumbu ili dve.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
