Neprijatna pitanja ne bole zato što su teška, nego zato što nas uhvate nespremne. U sekundi osetite pritisak - da se opravdate, da se branite, da se nasmejete "da ne bude neprijatno" - ili da uzvratite istom merom.
Piše: Tanja Luković, konsultantkinja za asertivnu komunikaciju
Sigurna sam da vam se desilo da vas potpuno nepoznati ljudi pitaju o privatnim stvarima onako usput, kao da je najnormalnije na svetu. „A kad će deca“, „Jeste li udati“, „Kolika vam je plata“, „Šta se desilo, nešto ste se ugojili“, „A gde vam je muž“? I vi u sekundi ostanete zatečeni, jer problem nije samo u pitanju, nego u tome što vas stavi u poziciju da birate između dve neprijatne opcije: ili da odgovorite, ili da ne odgovorite pa da ispadnete „neljubazni“.
Neprijatna pitanja ne bole zato što su teška, nego zato što nas uhvate nespremne. U sekundi osetite pritisak – da se opravdate, da se branite, da se nasmejete „da ne bude neprijatno“ – ili da uzvratite istom merom.
A zapravo, razlika između teškog razgovora i lošeg razgovora često je samo u jednoj veštini: dijalogu.
Dijalog znači da ostanete u kontaktu sa sobom, sa temom i sa sagovornikom – čak i kad vas neko gađa pitanjem koje bode, proziva ili ulazi u intimu.
I tu dolazimo do jedne važne stvari: ljudi često misle da dijalog zavisi od pravih reči. A istina je da se u komunikaciji ogromno značenje prenosi van reči. Čuvena statistika koja se često citira kaže da se čak 93% poruke prenosi neverbalno (ton, izraz lica, držanje, kontakt očima), a samo mali deo kroz same reči.
Zato dijalog nije samo „biti elokventan“. Dijalog je praktično ovo:
- kako ulazite u razgovor (mirno ili oštro)
- kako zvučite (ton koji smiruje ili podiže tenziju),
- da li slušate da razumete ili slušate da uzvratite,
- da li umete da kažete svoju istinu bez napada i bez povlačenja.
Drugim rečima: kad vodite dijalog, nije poenta da budete savršeni – nego prisutni. Jer ponekad ista rečenica može da zvuči kao napad ili kao poziv na dogovor… zavisno od toga kako je izgovorena.
Aktivno slušanje – veština koja vam je potrebna
U teškom razgovoru nije presudno ko ima bolji argument, nego ko ume da ostane pribran i da čuje. Aktivno slušanje je često ono što najbrže spusti tenziju – jer većina ljudi ne reaguje burno na rečenice, već na osećaj da su pogrešno shvaćeni, prekinuti ili unapred osuđeni.
Aktivno slušanje ne znači da se slažete.
Znači da na trenutak odložite svoje „da, ali…“ i da sagovorniku pokažete: čujem. Nekad je to samo ton koji je miran, kratko „razumem“, pauza u kojoj ne upadate u reč. Nekad je to parafraza: „Ako sam te dobro razumela, ti kažeš da…“
Tek kad se osoba oseti saslušano, razgovor prestaje da bude borba – i postaje dogovor.
U radu sa klijentima često primećujem da ljudi ne slušaju da bi razumeli, nego slušaju kao da su na teniskom meču: samo čekaju svoj red da vrate lopticu. I onda, kad dođe nezgodno pitanje, instinktivno biraju oštriji odgovor jer im deluje kao najbrža zaštita – kao da će ih čvrst ton sačuvati od neprijatnosti.
Problem je što oštar odgovor retko zatvara temu. Uglavnom je samo zapali. Sagovornik se tada brani, uzvraća, ili se povlači – a vi ostajete sa istim problemom, samo sa više tenzije.
Zato je strpljenje u slušanju zapravo strategija moći: kad saslušate do kraja, vi uzimate kontrolu nad razgovorom. Ne kroz dominaciju, nego kroz jasnoću. I tek tada možete da odgovorite mirno, precizno i dovoljno čvrsto – bez potrebe da „sečete“.
priscilla-du-preez
Kako da odgovorimo na neprijatno pitanje u praksi
Ljudi su po svojoj prirodi radoznali i vole da zabadaju nos u tuđe živote. Motivi za takvu komunikaciju su raznoliki – nekad je to dobronamerna radoznalost, nekad navika, nekad potreba da se uporede, a ponekad i čist sport: da vide hoćete li se zbuniti. Ali naša poenta je uvek ista: kako da vešto izbegnemo odgovor, a da ne zvučimo grubo, niti da posle sebe grizemo jer smo rekli više nego što smo želeli.
Ključna stvar koju treba da razumemo je sledeća: izbegavanje odgovora ne mora da bude neprijatno. Ne mora da izgleda kao bežanje ili izvrdavanje. U većini situacija dovoljno je da koristite sledeću strategiju – kratku granicu i elegantno preusmeravanje.
Tehnika 3P: Priznaj – postavi granicu – preusmeri
Ova tehnika radi jer ostavlja utisak kulture i smirenosti, ali ne otvara vrata za dalje kopanje. Evo kako da je primenite:
Validirajte pitanje (da osoba ne oseti odbijanje)
• „Razumem radoznalost.“
• „Kapiram zašto pitaš.“
Postavite granicu (kratko, bez opravdavanja)
• „Ali to mi je privatno.“
• „Ne bih ulazila u detalje.“
Preusmerite razgovor (da razgovor teče dalje)
• „Nego, kako je kod vas?“
• „Šta ima novo?“
• „Kad smo već tu — kako ide…?“
Primer jedne rečenice je u skladu sa 3P tehnikom:
„Razumem radoznalost, ali to mi je privatno. Nego, kako si ti?“
Ako sagovornik ne odustaje, zapamtite ovo: što više pritiska – to manje objašnjenja.
U tim situacijama nema potrebe da se pravdate. Dovoljno je:
• „Ne bih o tome.“
• „Ne pričam o toj temi.“
• „Hajde da promenimo temu.“
Granica nije rasprava – granica je informacija koja jasno govori o tome šta za vas u komunikaciji nije ok.
Mnogi ljudi misle da će ispasti grubi ako ne odgovore na neprijatno pitanje. A zapravo, istina je obrnuta: najkorektnije je reći jasno gde vam je granica, umesto da se smeškate i nosite knedlu u grlu, pa posle budete ljuti na sebe.
Ne morate da objašnjavate. Ne morate da se pravdate. Ne morate ni da budete “oštri” da biste bili jasni. Dovoljno je da budete prisutni, mirni i dosledni.
Jer dijalog nije samo komunikacija – dijalog je način da sačuvate sebe.
Tehnika ogledala
vladimir-fedotov
U radu sa klijentima, često radimo i komunikacionu tehniku „Ogledalo“. To je ona situacija kada vam neko postavi nezgodno, previše lično ili provokativno pitanje – a vi, umesto da se pravdate ili da se „sečete“, vratite pitanje nazad na miran i ljudski način.
Poenta ove tehnike nije da budete drski, nego da usporite razgovor i da sagovornik na trenutak postane svestan šta je upravo pitao. Vrlo često ljudi “zabodu nos” iz navike i autopilota.
Kada im postavite jednostavno potpitanje, taj autopilot se prekida.
Primeri rečenica koje zvuče prirodno:
- „A što vas to zanima?“
- „Šta vas je navelo da to pitate?“
- „Kako mislite?“
- „Da li pitate iz radoznalosti ili zato što vas nešto brine?“
Ono što je važno: ton. Ako ovo izgovorite mirno (čak i sa blagim osmehom), pitanje zvuči kao radoznalost, a ne kao napad. I tada se često desi da druga strana sama ublaži temu, promeni pravac ili shvati da je prešla granicu – bez potrebe da vi ulazite u duga objašnjenja.
Komunikacija se vežba
Na kraju, nije poenta da vas niko nikad više ništa ne pita. Poenta je da, kad vas pitaju, vi ne izgubite mir. Da ne odete kući sa onim osećajem „opet sam rekla više nego što sam htela“ ili „opet sam ćutala, a htela sam da se zaštitim“. Tehnike su tu samo kao oslonac – da vas podsete da imate pravo na granicu, i da možete da je postavite ljubazno, ljudski i bez drame.
I možda je baš zato januar idealan trenutak da ovo vežbate. Praznici i porodična okupljanja su period kada se ljudi češće viđaju, sedi se duže za stolom, komentariše se život i planovi, a granice kao da se zaborave.
U januaru se, uz sve one dobre namere, često pojača i taj specifični porodični repertoar: pitanja o deci, partneru, poslu, kilogramima, planovima, selidbama… i to obično onako usput, uz osmeh, kao da je to bezazlen razgovor.
Zato je korisno da uđete u takve situacije sa dve stvari: spremnim rečenicama i dozvolom da ne odgovarate. Jer na porodičnim okupljanjima najteže nije pitanje – najteže je pritisak da budete fini, da ne kvarite atmosferu i da svima bude prijatno. A istina je da atmosfera nije vaša odgovornost ako neko prelazi granicu. Vaša odgovornost je da ostanete mirni i jasni.
Praznični sto je savršeno mesto za vežbu: kratko, kulturno, bez rasprave. Jedna rečenica, osmeh, i preusmeravanje. I što više puta to uradite, biće vam lakše – jer ljudi vrlo brzo nauče gde su vam granice, kad vide da ih izgovarate bez drame.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
