Ruski nobelovac: Kako da u ludilu oko sebe ostaneš normalan

Podeli:
Brodski
Foto: Alexander Demianchuk / TASS / Profimedia

Ruski pesnik i esejista Josif Brodski je 1988. održao govor diplomcima Mičigenskog Univerziteta u kojima im daje putokaz ka tome čemu treba da streme.

Josif Brodski, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1987, počasni doktor Jejla i nosilac Legije časti preminuo je u januaru 1996. Njegov turbulentan život, dela koja je napisao i govor koji je održao diplomcima Univerziteta Mičigen na kraju školske godine i dalje su odličan putokaz ka tome čemu treba stremiti. Izdvajamo delove tog govora:

Sada i ubuduće, mislim da je razumno da se koncentrišete na preciznost svog jezika.

Pokušajte da proširite svoj rečnik i da se odnosite prema njemu kao što se odnosite prema bankovnom računu. Udelite mu mnogo pažnje i starajte se da povećate svoju dividendu.

Cilj ovde nije u tome da to doprinese vašoj slatkorečivosti u spavaćoj sobi ili profesionalnom uspehu – mada je kasnije i to moguće – i nije u tome da vas pretvori u sofisticirane govornike. Cilj je da vam da mogućnost da se izrazite što je moguće potpunije i tačnije; jednom rečju, cilj je vaša uravnoteženost. Jer akumulacija neiskazanog, neizgovoreneg potencijalno može da dovede do neuroze.

Svakim danom u duši čoveka mnogo toga se menja, međutim način izražavanja često ostaje jedan te isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. Ovo pogubno utiče na psihu. Osećaji, nijanse, misli, percepcije, koji ostaju neimenovani, neizgovoreni i nedovoljno formulisani, sakupljaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke eksplozije ili sloma.

Brodski
Foto: AFP / AFP / Profimedia

Sada i ubuduće, pokušajte da budete dobri prema svojim roditeljima.

Ako vam ovo zvuči previše kao „Poštuj oca i majku svoju“, ne mari. Ja samo želim da kažem: pokušajte da se ne bunite protiv njih, jer će, po svemu sudeći, oni umreti pre vas, tako da se možete osloboditi bar tog osećaja krivice, kad već ne možete tuge.

Ako vam je neophodno da se bunite, bunite se protiv onih koji nisu tako ranjivi. Roditelji su suviše bliska meta (kao, uostalom, i sestre, braća, supruge ili muževi); distanca je takva da ne možete promašiti. Bunt protiv roditelja sa svim onim neću-od-vas-uzeti-ni-dinara, u suštini je izuzetno buržoaski manir jer najviše zadovoljava buntovnika, u ovom slučaju, zadovoljava ga duhovno, što mu daje sigurnost.

Što kasnije pođete tim putem, kasnije ćete postati duhovni buržuj; to jest što duže ostanete skeptik, sumnjičav, intelektualno nezadovoljan, to bolje po vas. S druge strane, naravno, to neću-uzeti-ni-dinar ima praktičan smisao, pošto će vaši roditelji, najverovatnije, zaveštati sve što imaju vama, i uspešni buntovnik će na kraju dobiti imovinu u celini – drugim rečima, bunt je veoma efikasna forma štednje. Mada je kamata ubitačna i, rekao bih, vodi u bankrotstvo.

Pokušajte da se ne oslanjate previše na političare.

Brodski
Muzej Brodskog, Foto: OLGA MALTSEVA / AFP / Profimedia

Ne samo zbog toga što su nepametni ili nepošteni, što je najčešći slučaj, već zbog obima njihovog posla, koji je preveliki čak i za najbolje među njima, niti na bilo koju političku partiju, doktrinu, sistem ili njihove projekte. Oni u najboljem slučaju mogu da unekoliko umanje socijalno zlo, ali ne i da ga iskorene. Kakvo god da je suštinsko poboljšanje, sa etičke tačke gledišta, ono će uvek biti zanemarljivo, jer će uvek biti bar jedan čovek – koji neće imati nikakve koristi od tog poboljšanja.

Svet nije savršen; Zlatnog doba nikada nije bilo i nikada neće biti. Jedino što će se desiti sa svetom, on će biti viši, to jest mnogoljudniji, ne povećavajući razmer.

Koliko god da vam čovek kojeg ste izabrali, obećao da će pravilno deliti kolač, on se neće povećati u veličini; porcije će sigurno biti manje. U svetlu toga – ili bolje rečeno u mraku, morate se osloniti na sopstvenu domaću kuhinju, to jest upravljati svetom samostalno, bar tim njegovim delom koji vam je dostupan i u okvirima vašeg dometa…

Izbegavajte na svaki način da pripisujete sebi status žrtve.

Brodski
Foto: Fine Art Images / Heritage Images / Profimedia

Od svih delova tela najbudnije pazite na svoj kažiprst jer je on žedan osude. Kažiprst je znak žrtve, on je suprotnost podignutom srednjem prstu i kažiprstu u znak pobede, znaku – V. Koliko god bio odvratan vaš položaj, nastojte da ne krivite za to spoljne sile: istoriju, državu, šefove, rasu, roditelje, mesečeve mijene, detinjstvo, kasno sedanje na nošu itd. Jelovnik je opširan i dosadan i sama njegova opširnost i dosada dovoljno su uvredljive da čovek troši svoju inteligenciju birajući sa te trpeze. U trenutku kad bacate krivicu na nekog drugog, potkopavate sopstvenu odlučnost da nešto uradite…

…Uopšte, nastojte da uvažavate život ne samo zbog njegove lepote nego i zbog njegovih teškoća. One su deo igre i ono što je dobro u njima je to da nisu obmana. Kad god ste očajni ili na granici očaja, kada ste u nevolji i problemima, zapamtite: to život govori sa vama na jedinstvenom njemu dobro poznatom jeziku.

Drugim rečima, trudite se da budete pomalo mazohisti: bez ukusa mazohizma, smisao života je nepotpun…

…Svet u koji se spremate da kročite, ne uživa dobru reputaciju.

Bolji je sa geografskog nego sa istorijskog stanovišta; kudikamo je privlačniji vizualno nego socijalno.

On nije milo mestašce u šta ćete se uskoro uveriti, sumnjam da će biti mnogo privlačniji i u vreme kada ga budete napuštali.

Međutim, to je jedini svet koji postoji i ne postoji alternativa, a ako bi i postojala, to nije garancija da bi bila mnogo bolja od ove. Tamo su spolja džungle, isto kao i pustinje, klizave padine, blato itd – doslovno, ali što je još gore i metaforično. Kao što je rekao Robert Frost: „Najbolji izlaz je uvek pravo“. I još je kazao u jednoj drugoj pesmi, „da živeti u društvu znači opraštati“. Sa nekoliko zapažanja upravo o ovom činu prolaženja kroz želio bih da završim.

Pokušajte se da ne obraćate pažnju na one koji pokušavaju da vam život učine jadnim. Takvih će biti mnogo kako po zvaničnoj dužnosti, tako i samozvanih. Podnosite ih ako ih ne možete izbeći, ali čim ih se otarasite, tog trenutka zaboravite na njih. Pre svega trudite se da ne pričate priče o nepravičnom ponašanju koje ste pretrpeli sa njihove strane; izbegavajte to ma kako bio saosećajan vaš auditorijum.

Ono što čine vaši neprijatelji dobija svoj značaj ili važnost zavisno od toga kako vi reagujete. Zato projurite kroz njih ili pored njih, kao da su žuto, a ne crveno svetlo.

Ne zadržavajte se ni misaono ni verbalno, ne ponosite se time što ste im oprostili ili ih zaboravili – u najgorem slučaju, prvi korak je da se zaboravi. Tako ćete osloboditi ćelije svog mozga beskorisnog uzbuđenja, tako moguće da ćete čak spasiti te budale od njih samih, jer je perspektiva „biti zaboravljeno“ kraća od perspektive „biti oprošteno“. Prebacite kanal: ne možete prekinuti emitovanje na toj mreži, ali možete bar smanjiti rejting. Takva odluka teško da bi se svidela anđelima, ali će sigurno zadati udarac demonima, a u datom trenutku to je najvažnije.

Bolje je da ovde prekinem. Biće mi drago ako smatrate da je ovo što sam vam rekao korisno. Ako ne, to ukazuje, da ste za budućnost mnogo spremniji nego što se moglo očekivati od ljudi vaših godina. To je, ja smatram, takođe razlog za radost a ne za zabrinutost.

U svakom slučaju, bili dobro pripremljeni ili ne, želim vam sreću, jer vas ne čekaju u životu samo praznici, zato će vam trebati sreća. Uostalom, mislim da ćete se snaći.“

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram