Godinama sam verovala da je "rad na sebi" putanja koja ide samo napred. Brzo. Besprekorno. Kao da je život linija, a ne haotična spirala. Verovala sam da se meri u danima bez greške, u broju pročitanih knjiga, u mentalnoj čistoći bez besa, tuge, razočaranja. Bila sam ta žena sa agendom za samopoboljšanje i nerealnim očekivanjima.
U stvarnosti – nisam rasla. Sagorevala sam.
Kretala sam se, ali nisam napredovala. Prelazila kilometre unutar istog unutrašnjeg zida. Previše puta sam pokušavala da budem nova, bolja, otpornija verzija sebe, ne shvatajući da svaki pokušaj da “popravim” sebe zapravo kreće iz uverenja da ovakva kakva jesam – nisam dovoljna.
I onda se dogodilo ono što ne planiraš. Slom. Onaj koji ne dolazi samo iz jednog pravca, već sa svih strana. Ljudi su otišli. Neki ćutke, neki glasno. Mesta u koja sam verovala – urušila su se. Nisam se raspala odjednom. Pucala sam u tišini, u delovima. I prestala da verujem da se sve može zalepiti.
Danas više ne “radim na sebi”. Ne jer sam se predala, već jer sam prestala da se popravljam kao da sam kvar. I umesto toga, praktikujem 7 stvari koje nisu revolucionarne, ali su – moje.
1. Prestanem da glumim mir kada ga u sebi nemam
Ne skrivam bes iza dubokog udaha. Ne lečim razočaranje mantrom. Kad me boli – boli me. Kad mrzim – mrzim. Ne zato što ne želim da se iscelim, već zato što ne verujem više u preskakanje koraka. Mir nije odsustvo tame. To je sposobnost da u njoj sedneš i ostaneš, a da sebe ne napustiš.
2. Odmorim. Ne kao luksuz, već kao osnovno pravo
Odmor više nije nagrada na kraju iscrpljujuće liste. Odmorim jer mi treba. Odmorim i kad nisam “zaslužila”. Odmorim bez da pokušam da ga opravdam. U tišini. U neproduktivnosti. U banalnosti. U onom prostoru gde život prestaje da zahteva, a počinje da te pušta da dišeš.
3. Ne insistiram više na odgovorima
Neke priče nemaju zaključak. Neki ljudi neće objasniti zašto su te izdali. Neke tuge nikada neće imati logiku. I to više ne pokušavam da razumem. Pitanja se sada pretvaraju u pauzu, ne u potragu. Nešto se jednostavno desi. Preživiš. I nosiš dalje.
4. Izbacujem „trebalo bi“ iz unutrašnjeg dijaloga
“Trebalo bi da oprostim.” “Trebalo bi da budem mudrija.” “Trebalo bi da prebolim.” Te rečenice više ne puštam unutra. Umesto toga, pitam se – šta zaista osećam? I šta mogu s tim danas, ne zauvek? Ne dugujem nikome priču o spektakularnom oporavku. Ni sebi. Pogotovo sebi.
5. Slavim ono što se ranije činilo premalo da bi se računalo
Operem kosu posle tri dana – uspeh. Odgovorim na poruku koja me je paralisala danima – hrabrost. Izađem napolje kad mi telo želi krevet – pobeda. Mikropobede nisu male ako znaš šta si sve prošla dok do njih nisi stigla.
6. Ne tražim više značenje u svakom teškom danu
Nekad dan ne nosi lekciju. Samo teret. I to je dovoljno. Ne pišem pouke na kraju svakog emocionalnog haosa. Ne očekujem da svaki pad postane priča o uzletu. Nekad sam samo – tu. Bez rešenja. Bez plana. Bez maske. Samo ja, na kraju dana, još uvek tu.
7. Vežbam nežnost prema sebi kao što sam je decenijama vežbala za druge
Zastanem pre nego što sebe optužim. Ne govorim sebi reči koje nikada ne bih rekla osobi koju volim. Ne bodrim se agresivno. Ne zahtevam čuda. Pitam se: ako ne mogu danas da budem jaka, mogu li bar da budem nežna? Ako ne mogu da popravim sve, mogu li da ne odustanem od sebe?
Epilog koji ne zvuči kao kraj
Ne težim više da postanem nova. Samo želim da budem stvarna. Živa. Prisutna. Bez velikog cilja. Bez narativa. Samo da postojim bez potrebe da budem više.
Ako si danas samo dovoljno okej – to je dovoljno.
Ako si danas samo – tu, iako ne znaš gde ideš – to je hrabrost.
Ovo nije tekst o rastu. Ovo je tekst o opstanku. A ponekad je to najdublji oblik rasta koji postoji.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
